Јул. 2015. Београдски аеродром Никола Тесла. Српска експедиција креће преко Катара у Јужну Кореју на Универзијаду. Осморо стрелаца, четворо џудиста, двоје новинара.
Тада сам је први пут видео.
До Дохе је појела и мој колач у авиону. Од Сеула до Гванђуа пола пута у аутобусу ми је одспавала на рамену, други део до доласка у универзитетско село уста није затворила (тада сам дознао и да студира форензику на Полицијској академији), све док после поноћи нисмо стигли да се пријавимо и отрчимо до мензе, а онда у крпе.
Следеће ноћи није је било у кревету. Поглед са 25. спрата разрешио је дилеме, трчи по селу, умотана у две тренерке, а напољу једва за дисати, влага таква да си гола вода чим помолиш нос ван стана, или си мокар јер киша пада нон стоп. Тада 20-годишња џудисткиња Милица Николић имала је циљ, да килажу сведе испод 48 килограма и буде спремна за јутaрње мерење, потом и борбе на татамију.
Та посвећеност просто није ишла уз вест са сајта Антидопинг агенције Србије да је суспендована на годину дана (до 2. јуна 2026.) због позитивног налаза на супстанцу хидрохлортиазид, која се користи за скидање килаже.
Свака прича има и другу страну, одлучио сам да чујем(о) њену.
- Превид, моја кривица! Срећа па ме није коштала каријере, јер сам решила да је прекинем и пре тога. Не вреди да се нервирам за „просутим млеком“ - збори Милица (30).
ПАМТИЋУ ДОБРЕ ЉУДЕ, ПУНО ИХ ЈЕ
Шта ћете памтити, са или поред татамија, до краја живота, а шта би заборавили да можете?
- Не бих ништа заборавила! Памтићу добре људе, пуно их је. Све ми се вртело око добрих људи. Не само из џудоа.
Планирате да подучавате децу, да због тога не желите да ову „сенку“ склоните са себе?
- Увек ће бити оних који ће нешто да мисле. Свако може да направи пропуст, уверила сам се на личном примеру. Битно је да, као што сам радила кроз џудо, надаље градим себе кроз дела.
Кајање, туга, преиспитивање...
- Ништа од тога. Пред собом сам чиста. Нисам љута ни на кога, па ни на себе. Једино...
Шта?
- Чуди ме како ми се грешка поткрала, јер сам превише одговорна. Цео живот све радим по „пе есу“, живим здраво, храним се здраво, имам нутриционисткињу...
Ту јој је притисак мало „скочио“.
- Нервира ме једино што они који ме не знају, могу на основу овога да суде о мени. Једино то.
Кад смо већ код притиска, кобан је био управо лек за њега.
- Имам члана породице, мајку, којој је због притиска прописана терапија, лек Принелап. Због истих кутија њега сам грешком попила, а да нисам ни била свесна.
ЛУДИЛО КОЈЕ ТЕ ВОДИ КАД СИ МЛАЂИ
Кад се осврнете, какав Вам је био живот као врхунског спортисте?
- Занимљиво животно поглавље. Да ли бих све прошла из почетка, имала снаге за то и храбрости? Не верујем. Да ли се кајем? Не!
Изречено иде уз опаску...
- То је лудило које те води, кад си млађи, само те води. Тешко ми је у смислу да се снађем сама са собом, да се пронађем у нечему што би ми ишло подједнако добро као џудо.
Адама је скупо коштало његово ребро, а Милицу њено.
- Знате како је са нама врхунским спортистима, стално пијемо нешто за болове, јер смо константно повређени, стално нас нешто боли. У фебруару сам повредила ребра, узимала сам лек за болове, Напроксен. Једно вече сам дошла са тренинга и грешком узела Принелап. Стајала је кутија до кутије, исте су, то су на крају потврдили и из АДАС-а. Одмах сам заспала. Могла сам и да имам нуспојаве, срећом нисам.
Уследила је допинг контрола крајем марта.
- Имам више допинг контрола него медаља - стиже Милица и да се нашали на своју муку. - Одазвала сам се, као и увек. После месец дана стигао је резултат. Остајем у шоку. Напамет сам упамтила ту реч - хидрохлортиазид.
У причи један позив мења све, овде је то био један мејл.
- Нисам знала о чему се ради. Брже боље сам звала госпођу из Антидопинг агенције Србије. Рекла ми је да пробам да се сетим шта сам пила. Кренула сам да претурам по лековима, видим моја кутија и мамина кутија лекова, скоро па идентичне. Кад на једној та реч која пара мозак - хидрохлортиазид. Тада ми је синуло...
Шта се у том моменту мота по глави?
- Милион ствари у секунди. Једна од њих и да не желим да се 20+ година на татамију оконча са мрљом на каријери. Нашла сам адвоката, прикупили смо доказе. Поента је да диуретик нема сврху ако се пије 10-15 дана пре или после такмичења, јер има дејство 24 сата. Уз то, они који се допингују углавном га користе да прикрију неке друге супстанце, које побољшавају перформансе, а код мене у урину није нађено ништа друго. И он је био у малим траговима, јер сам вероватно узела малу количину. Притом, већ сам била преломила да завршавам каријеру, а ако је некад било смисла да га користим, онда то свакако није сад.
41 МЕДАЉА У РИЗНИЦИ
Милица се скоро целу каријеру такмичила у олимпијској категорији до 48 килограма. Званичан податак каже у ризници је 41 медаља. Два пута надметала се на Олимпијским играма, у Токију и Паризу.
- Имам 25 грен слем и гран при медаља, две златне европске медаље у конкуренцији млађих сениора, једну европску бронзу 2018. из Тел Авива, два пута сам била сребрна на Медитеранским играма. Има ту још одличја, али ове „велике“ се лакше памте.
Поука за друге да не понове Вашу грешку?
- Никад довољно опреза! Срећа у несрећи је што у АДАС-у имају доказ да су кутије исте. Помогли су колико су могли. За диуретике је казна, иначе, већа, углавном се добијају око четири године, јер се користе да се маскира нешто друго. Код мене ништа више нису нашли. Узела сам несвесно, из немара, зато сам добила само годину дана.
Од првог разреда основне школе сте у свету кимона, татамија и борби. Какав је осећај стати после 20+ година?
- У првих мах чудан. Али не превише, јер је одлука раније донесена, после Игара у Паризу. Није да ми џудо већ сад недостаје, али можда ће, кад прође неко време. Важно ми је да одлука није била изнуђена, због допинга, већ је знатно раније планирана.
Променио се и план по питању образовања.
- Остало ми је неколико испита до краја Полицијске академије (форензика). У међувремену сам се пронашла у нечем другом. Завршавам другу годину на Факултету за медије и комуникације (спортска психологија). Уједно ме занима и тренерски посао. Истина, није лак овај прелаз са спортског начина живота, на обични, али за сада се сналазим...
ЖЕЛЕЛА ДА СТАНЕ ПОСЛЕ ПАРИЗА
Милица је после Олимпијских игара прошле године престала да скида килажу.
- Хтела сам прекинем после Париза. Онда су ми сугерисали да пробам да се такмичим у категорији до 52 килограма. Решила сам да продужим само до Подгорице и Европског првенства почетком 2025. Знали су сви око мене да се опраштам, да нисам спремна за још један четворогодишњи циклус, нарочито у новој категорији где ми треба годину, две да се снађем. Уједно, кренула сам и у друге животне пројекте. Ово је само погурало све. Био је то неки знак.
Упркос позитивном налазу могли сте да се такмичите и у Будимпешти на недавно завршеном Светском првенству?
- Тестирана сам крајем марта. Европско је било 25 дана након тога, после њега сам се повукла. Могла сам да се такмичим и на Светском првенству, све док одлука не буде правоснажна, али сам још раније пресекла да ће крај бити у Подгорици.
ОДЛУКУ НИСАМ ДОНЕЛА ПРЕКО НОЋИ, ИАКО МОЖДА ТАКО ДЕЛУЈЕ
Милица се путем Инстаграма опростила од џудоа.
„И након више од 20 година донела сам коначну одлуку да је дошао тренутак да завршим једно од најважнијих поглавља у свом животу. Захвална сам Богу што ми је дао прилику да се сретнем са овим спортом, препознам себе кроз њега и успем да остварим резултате о којима сам само маштала док сам била мала.
Можда је могло више медаља и резултата да се оствари, а можда и није. Знам да на то никада нећу имати одговор, али на нека питања није ни важно увек имати одговор. Једно је сигурно, а то је да сам увек давала све од себе без икакве резерве и да сам била спремна на сва одрицања зарад једног циља. Пут који сам прошла од седмогодишње девојчице која је желела да тренира плес, до других својих Олимпијских игара у Паризу био је дуг, узбудљив, понекад поприлично тежак, болан и пун разочарања али изнова и изнова обојен успесима, путовањима, новим познанствима и пријатељствима за цео живот.
Одлуку нисам донела преко ноћи, иако можда тако делује, било је ту доста Божијих знакова на путу након Париза који су ми указивали да је време да станем, и након више од пола године сам преломила да је ово најбољи тренутак за завршетак моје џудо каријере. Не могу рећи да ли сам срећна или тужна након свега, али знам да осећам неко узбуђење и неизвесност по питању свега новог што ме тек чека, и верујем да ми је Бог већ одредио пут који ће бити пођеднако узбудљив као и овај до сад.
И једно велико хвала Београдском џудо и самбо клубу, мојој другој породици, на свему у последње четири године што смо прошли заједно и знам да без њих не бих дошла до својих других Олимпијских игара. И хвала вам на сваком осмеху, разговору, загрљају, савету, шали, сузи и зноју које смо делили (ваша "бака").
Исто тако сам захвална и свим људима који су ми се нашли на мом путу кроз каријеру да ми помогну, науче ме нечему новом, пруже ми подршку, теше ме кад не иде све сјајно, а такође и онима који нису пружили подршку и помоћ кад су могли, јер сам захваљујући њима највише и постала ово што сам данас.
Болно је донети овакву одлуку, али сам мирна у свом срцу и глави, јер знам да сам урадила све што је било до мене и да сам осетила да је дошао тренутак за нешто ново. Време је за ново поглавље...“
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
