Фудбал – врхунац емоција

Фудбал, онај – овај изворни који се игра и са којим се не игра, сам по себи је метафора живота, па једнако тако и сам живот постаје метафора фудбала.

Фудбал је друштвена парабола, кроз коју се преламају и у којој се окупљају људске фасцинације идејама и идеализмом, а најбоља потврда оваквог става је у колективној опседнутости фудбалом самим, која кодира наше искуство, дајући му смисао на многим нивоима.

Без улажења у предубоке филозофске воде, за потребе овог текста довољна је тврдња да оно што нас држи приврженим овом свету јесте уверење (ма колико исправно) да оно што у нама буди добре емоције не може да нас лаже; да без обзира на слојеве симулације и степена размака од нас ка том искреном оригиналу постоји правило наших разума да позитивна драж од тога гарантује постојање искреног оригинала. Конкретно на плану фудбала, ми знамо да се утакмица заиста одиграва, пред нашим очима, без обзира што је кроз екран… и то може ићи неколико степени даље, да знамо да Кака и Роналдо играју пред нашим очима, у видео игрици, на начин које им физичко време више не дозвољава. И ма како била верна та симулација фудбалске игре, она никад није „у дигиталном облаку“, оно што је на самом терену.

Честе, све учесталије критике модерног фудбала о „претераној монетизацији“, не могу се свести само на то, да се све то десило „одједном“ и не могу се посматрати изван макро – економског контекста. Што се фудбала тиче, фудбал ће се и даље играти. И за фудбал ће се навијати. 

У тексту „Фудбал – феномен масовног ентузијазма”, који је у Спортском журналу објављен 6. 10. 2023. године, писао сам; „ ...Фудбал – културни феномен који је шири од уметности, а и уметност сама по себи, окупља људе из свих сфера живота. У срцу овог културног феномена су навијачи. Фудбал превазилази све друштвене, политичке и економске баријере, јер је то спорт над спортовима, са којим се људи лако идентификују.

Страственост фудбала постала је и све више део идентитета – смисла живота многих навијача. Фудбал као метафора живота, или живот као метафора фудбала свет је стварности у којој фудбал већ деценијама даје наду, радост сиромашнима и обесправљенима, од избеглица, миграната, особа са инвалидитетом, мањина  и другим маргинализованим групама.

Фудбал је практично успео да обезбеди и инклузивност и толеранцију, друштвену мобилност и егалитаризам – на терену промовишући и јединство и разноликост у настојању (у коначном збиру, за сада успешно) да одоли деструктивним идеологијама и савременим – софистицираним методама технолошких симулација.

Како?

Фудбал је индустрија коју воде емоције. Та емоционалност потиче од навијача, и те емоције обликују понашање навијача. Без те емоционалности и емоција фудбал би био само још једна „игра са лоптом“.

Људи широм света бирају да буду део нечег великог, а већег од фудбала за сада нема. На стадионима широм света преовладава потреба за емоцијом, страшћу и припадањем. Навијачка култура је концепт емоционалне борбе, аргумената и „рада срца“ пре свега. То се односи на хармоничну страст – како то социолози фудбала називају, која повезује и навијачке групе и навијаче, и која је ипак доминантна у односу на опсесивну страст, која зна да пређе границу у својој деструктивности.

Према теорији друштвеног идентитета сви стварамо свој идентитет унутар групе(а) којој припадамо. Навијач посматра и доживљава свој тим као продужетак сопственог идентитета, осећа снажну психолошку везу са својим тимом, самопоштовање и нижи ниво усамљености и отуђености - само је мали исечак из опсежног истраживања са Харвардске Бизнис школе...“

У тој индустрији коју воде емоције, на коју сам алудирао у последњих неколико текстова, битно је развити свест о томе да „синтетизовање” оригиналног фудбалског доживљаја долази пре свега из интереса даље монетизације; такође сам у ранијем текстовима писао како је фудбал историјски мање ефикасан спорт за монетизацију у односу на остале спортове. Долазе из интереса публике да продубљују доживљај фудбала ван саме утакмице (и наравно клубова, спонзора и конфедерација да повећају приходе) и примери могу бити Панинијеви албуми, видео игрице (ЕА ФЦ, еФудбал, Фудбал Манаџер, Топ Елевен), клупске криптовалуте, званичне апликације, итд. Међутим ово је период неприкосновеног финансијског раста спорта, што подразумева даље мере „синтетике” и што прети да дође до тог степена превише где је публици веза са фудбалом предалека и стога, сломљена.

Међутим... Чињеница је да фудбалска публика је још увек далеко боља у проналажењу искрености који желе у поређењу са корпоративном, монетизованом искреношћу, као што смо видели код неуспеле “Супер Лиге” 2021. Постоји једна занимљива иронија при помисли да фудбалска публика зна шта жели и препознаје када то види, али процес претварања те жеље у реалност условљава све поменуте измене том изворном, чак и  идеализованом „чистом фудбалу” који навијачи прижељкују.

Шта је пре десет година била рекордна сума за трансфер играча из једног клуба у други, данас се догађа у више наврата сваког лета. Сваки турнир за собом вуче све већу гледаност и све веће приходе, до те мере да је то постала неопходност за успех. А на плану гледања, још увек су то двадесетдва играча и два гола и једна лопта на правоугаоном терену. Одакле долази та вредност? Да ли је фудбал толико бољи у односу на фудбал пре десет, двадесет година? Да ли је чак у једном изузетно опасном парадоксу фудбал заправо лошији  као резултат неограничених улагања? И у том неком циничном светлу, где је сад наш фудбал? Где се налази та искрена, незаустављива игра која влада овим светом?

Одговор нас спушта назад на земљу. Фудбал је на терену, у играчима, навијачима и у лопти.

И верујем да је женски ЕУРО, завршен пре неке три недеље, савршен пример тога.  Сам наслов овог текста је превод слогана за УЕФА Европско првенство за жене 2025. у Швајцарској (Summit of Emotion – Врхунац емоција), који повезује швајцарски планински пејзаж са интензивним емоцијама које фудбал изазива, а такође истиче врхунски статус турнира у европском женском спорту. Развитак женског фудбала је прича која захтева засебни чланак, али довољно је рећи да је доста очигледније од мушког фудбала ушао у нову еру, са развитком првих општеприхваћених па и познатих звезда као што је Аитана Бонмати. Још увек нисмо осетили тај „Кејтлин Кларк ефекат“ који је у претходној сезони дотична кошаркашица допринела вишеструком порасту профила и гледаности женске НБА, али је брзина развитка женског фудбала очигледна и вредна похвале, пре свега јер чак и онима дубоко усађеним у традицији фудбала показало нешто несвакидашње, могући одговор тренутној вртоглавици мушке игре.

У брдовитој Швајцарској верујем да смо видели доказ да оно што смо некада можда сматрали окосницом квалитетног фудбала, а то је, на пример физичка супериорност, тактичка инвентивност, индивидуална креативност... се у хипер-оптимизованом, па и монетизованом, мушком фудбалу данашњице, некако замаглило. А женски ЕУРО је послужио као изузетно јак ветар који је ту маглу расчистио. Видели смо да оптимизација не доприноси нужно еволуцији, па ни физичка инфериорност не одузима од очигледне вештине и преданости спорту... Просто говорећи, нашли смо пар емоција више... да се до врхунца овог спорта стиже жељом, вољом, па и срећом. Емоцијом, пре свега.  Цифре су само пречице.