У модерном спорту врхунски домети саткани су од низа фактора који га чине и утичу на крајњи резултат. Селекција играча, спремност, тренерске тактике су основна премиса, али су ту и људи који су целим срцем и бићем уз тим, а нису позиционирани у првом плану. Један од таквих је и физиотерапеут Радничког и мушких репрезентација Србије, Александар Петковић који ових дана слави редак јубилеј – 20 година у рукомету!
Није претенциозно рећи да рукометна јавност у Србији, а и шире зна шта за сваку екипу у којој је радио значи популарни Сале физио, човек мајстор свог посла, а уједно и душа тима. Присећа се овај Крагујевчанин како је почео „каријеру”:
– Колега Влада Шаренац је у то време био шампион Србије са одбојкашима Радничког, а позвао ме у име тадашњег директора женског клуба Горана Станишића. Мој живот се променио и окренуо курс ка хали Језеро. Нисам се никад покајао, рукомет који сам до тад пратио преко малих екрана је ушао врло брзо у крв.
Шта Вам је рукомет дао?
– Много, безброј срећних тренутака, радости, путовања од Норвешке до Египта, од Португалије до Русије, али и оно најбитније, пријатеље широм Србије. Донео је и поразе, туге, сузе, повреде. Дежурајући на једној утакмици где су рукометашице Радничког оствариле успех у последњим секундама утакмице са актуелним шампионом Јагодине, од силине радости док сам са играчицама скакао од среће, пукла ми је Ахилова тетива. Породица је увек била уз мене, несебично ме подржавала, рођена сестра иначе клупска докторка Јелена Петковић, супруга Ивана и ћерка Дуња са пуно разумевања су ми олакшале године рада у вољеном клубу, мојој другој породици.
После двадесет година и даље сте везани за Раднички?
– Тренутно сам физиотерапеут мушке селекције, две године сам са њима свакодневно. Здрава и позитивна хемија је у екипи, они су пре свега добри људи, а онда и борци и прави тигрови на терену.
Први већи резултати по доласку у клуб су убрзо дошли, две титуле првака генерације Ж16. Какав је био осећај?
– То су биле сјајне младе златне генерације Радничког, доминанте у свом узрасту 1994. годишта и млађе. Милина је била радити са њима и мој лични велики подстицај за напретком нарочито када сам поводом тог успеха, први пут видео своју фотографију у медијима.
Касније су уследиле и две титуле првака и Куп, да ли је то круна успеха?
– Заједништво, позитивна енергија и амбициозни сарадници уз огроман квалитет Радничког донело је две титуле првака Србије и једну дуплу круну у Крагујевац. Био сам део највећих успеха клуба и моја лична сатисфакција да се труд, рад и свакодневно ново учење и искуство исплати. Те вечери смо титулу првака Србије прославили крећући се колоном аутомобила кроз град, трубећи, певајући, а грађани су нам махали и поздрављали. Те тренутке среће и поноса никада нећу заборавити.
Да вратимо време, да ли би пошли истим путем?
– Само искрен однос може да донесе добру сарадњу, код мене никада није било места сујети, све моје колеге су ми пријатељи, којима сам такође захвалан на помоћи свих ових година јер на првом месту је што бржи опоравак играча. Апсолутно ништа не бих мењао, оно што ме испуњава и радује остаје у мом животу – рекао је Александар Петковић.
РЕКЛИ СУ О САЛЕТУ
ЈОВАНА РИСОВИЋ
– Осим што врло одговорно и стручно ради свој посао, сјајан је човек и врло битна карика у тиму, почев од добре атмосфере коју стално одржава. Никада га нисам видела забринутог и негативног. Сале је физиотерапеут какав је потребан сваком тиму, нама је био и психолог и психијатар. Знао је увек да нађе прави начин и изабере страну.
МИЛОШ КОС
– Први пут кад је дошао на окупљање донео је позитивну енергију, од првог сусрета са нама је био позитиван и увек насмијан. Сале је био ту уз нас, увек нам је давао подршку и шта год да нам је требало у било које доба увек нам је помогао. Веома је професионалан и знали смо да смо били у сигурним рукама. Давао нам је подршку, био мотивација у тешким тренуцима, опорављао нас све у јако кратким периодима да будемо што спремнији за следеће утакмице.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
