Крај свих заблуда о Орловима

БЕЗ КРЕАЦИЈЕ ЗБОГ ЕКСПЕРИМЕНТИСАЊА

Тачно је да би Орлови погнуте главе напустили терен и да је на терен изашао тим из Риге, међутим, чудно је и нелогично да против најјачег противника Андрија Живковић и Иван Илић играју полушпицеве. Говорио је Пикси о малој минутажи репрезентативаца, а шансу је од старта дао Кости Недељковићу, иако је само 60 секунди провео на терену у дресу Лајпцига ове сезоне. Филип Костић се вратио у форму, добро одиграо меч са Летонцима и потпуно је несхватљиво да је Вељко Бирманчевић добио предност, јер наводно може боље да испуни тактичке задатке.

Чудно је да Стојковић после четири и по године на селекторској клупи често и даље лута око састава. Бригу му ствара мала минутажа појединих играча у клубовима, али је против Енглеске сам себи дао аутогол покушавши да експериментише.

- Сулудо би било да смо кренули превише офанзивно. Нисмо имали чиме да запретимо Енглезима. Они имају страховиту брзину по крилима, фантастичног нападача, који са лакоћом прима лопту, разиграва. Проток лопте играча ривала био је фантастичан. Нисмо били у стању да парирамо таквој екипи, ни индивидуално, ни као тим.

Орловима је пре свега недостајала креација на средини терена. Лазар Самарџић је морао да почне утакмицу, пошто Александар Катаи није издржао дуже од полувремена ни у Риги. Саша Лукић је недовољан у везном реду, а карактеристике Немање Максимовића су много више дефанзивне.

НАЈВЕЋА НЕМОЋ ОД УКРАЈИНЕ 2019.

Прежаљена је била Србија пре само годину дана уочи окршаја са Шпанијом у првом колу А дивизије Лиге нација. Позиву селектора нису се одазвали Александар Митровић, Душан Влаховић, Сергеј и Вања Милинковић-Савић, опростио се Душан Тадић. Лука Јовић био је једини шпиц (не рачунајући Петра Раткова) и због повреде леђа био је под знаком питања. Скрпљен тим је одушевио против првака Европе, пре свега дисциплином, борбеношћу, компактношћу. Био је то доказ да се може и са јачима, да не постоје фудбалски ванземаљци.

Енглези и Шпанци су исти ниво. Можда су Шпанци имали лош дан, немојте да мислите да то може стално да се понавља. Да је тако онда бисмо ми били на њиховом, а они на нашем месту.

Иако су Пиксијеве речи сурова истина, као што ни у најави утакмице нисмо смели да се превише руководимо минималним поразом од Енглеске на прошлогодишњем Европском првенству у Немачкој, селектор, ипак, није смео да дозволи пораз без отпора. Није исто изгубити 0:2 и 0:5, шутнути једном или више пута у оквир гола. Одговорност је селектора пре свих кад му се тим распадне у дуелу са најјачим противником. Изузимајући гостовање Украјини 2019. кад су Орлови највише платили цех погрешној тактици Младена Крстајића, односно промени формације (прелазак на тројицу играча у задњој линији), Србија ниједном није деловала толико немоћно као прексиноћ против Енглеске.

НИЈЕДАН ПОЗИТИВАН ДЕТАЉ

Горе од убедљивог резултата у корист противника је што није било ничег позитивног у нашој игри. Ниједан продор, шут ка голу, дриблинг, спринт, транзиција... Свега онога што је одликовало Србију у првој години Пиксијевог мандата, на путу до Катара. Била је тада и Португалија моћна, не као сада кад је савладала Шпанију у Лиги нација, али имала је играче звучнијих имена од наших највећих звезда.

Период од четири године је дуг. Велика је разлика између нашег тима тад и сад. Били смо у добром тонусу, нисмо се никоме предавали – покушао је Стојковић да направи паралелу са 2021.

Како код Пиксија увек недостају речи самокритике, тако се није ни очекивало да каже да су игру наше репрезентације сви прочитали на Мондијалу 2022. у Катару. Квалификације за ЕП 2024. прошли смо искључиво због слабе игре и индивидуалног квалитета пре свих Душана Тадића и Александра Митровића. Капитен се опростио највише због сукоба са селектором на континенталном шампионату у Немачкој, а Митровић је био потпуно неспреман за септембарске утакмице.

Извукао је, ипак, Пикси поуке из Катара и направио такмичарски тим. Није то било довољно ни за треће место на Европском првенству, а после овакве бламаже питање је и шта ће бити против Албаније за месец дана. Није блистала Србија ни у Тирани, ни у Риги. Албанци би можда победили да Ђорђе Петровић у финишу првог полувремена није одбранио пенал Манају. Видео је Стојковић и тад да имамо много проблема, а беспотребно је ширио оптимизам уочи дуела са Енглеском. Показао је наш селектор да је храбар на речима, не и на делу, јер је извео тим који није могао да нападне фаворита.

ЕУФОРИЈА НАС СКУПО КОШТАЛА

Наравно да песимизам не сме да буде присутан у речима главнокомандујућег на клупи Орлова, али је он и уочи Катара и касније сам стварао еуфорију, која се највише њему вратила као бумеранг.

Тачно је да немамо тим за врх европског фудбала, да смо друга категорија, што је Пикси и признао после победе у баражу за А дивизију Лиге нација против Аустрије (1:1, 2:0). Таква чињеница не сме да подразумева убедљиве поразе од најјачих, ни на гостујућем, а камоли домаћем терену.

Добро је да ћемо сад коначно да схватимо да немамо мајсторе какве смо имали кад је садашњи селектор био играч, да ни Митровић не вреди као Саво Милошевић, још мање као Предраг Мијатовић, да је Душан Влаховић резерва у Јувентусу. Пораз од Енглеске дефинитиван је крај заблуда свих оних који су веровали да можемо да дођемо близу врха попут Хрвата. Комшије су давно успоставиле систем, стварају много боље везне играче од Србије, па и са слабијим нападачима од наших могу да победе Француску у Лиги нација. И што пре будемо схватили где нам је место, лакше ћемо да подносимо поразе, нећемо играче ковати у звезде иако то нису.