ВРЕМЕПЛОВ – Огњеновић: Памтићу док сам жив 108. вечити дерби

Перица Огњеновић најављиван је као могућа „Звездина звезда” и показао је сву раскош талента у дресу нашег најтрофејнијег клуба. Међутим, по одласку у Реал настале су невоље. Јавност је тражила да покаже колико зна, а повреда петог пршљена доносила је јаке болове, на крају знатно умањила Перицину славу. Ипак, играо је у више клубова, пристојно зарадио за будућност породице, а данас се бави тренерским позивом.

Рођен је у Смедеревској Паланци је 24. фебруара 1977. Прве фудбалске кораке начинио је у Младост Гоши, а сениор је постао са 16 година. Са 17 година прешао је у Црвену звезду. У првој сезони освојио је дуплу круну, у тиму са Звонком Милојевићем, Дарком Ковачевићем, Дејаном Рамбом Петковићем, Небојшом Крупниковићем...

- Црвена звезда је била клуб за који сам навијао од малих ногу. Досањао сам снове доласком у клуб који толико волим. Задовољство је било радити са тренером Љупком Петровићем који је раније остварио највећи успех, постао шампион Европе. То ми је била част и задовољство - признаје Огњеновић.

Тријумфи против Хартса и Кајзерслаутерна у Купу победника купова и мушка игра против велике Барселоне, у сезони 1996/97. говорили су да у Звезди има потенцијала и појединаца који могу далеко догурати.

- У том тренутку смо пружали блиставе партије како у домаћем шампионату тако и на међународној сцени. Звездин стил игре су људи волели, био је допадљив за гледаоце. Пружали смо такве игре да нису могло остати непримећени млади играче који су квалитетни и изузетно вољни да покажу колико могу. То није промакло великим европским и светским колективима, свако је бацио око на свог адута.

На Крстовдан, 27. септембра 1997. одигран је 108. вечити дерби. Звезда га је добила са 2:0, а Перица је био двоструки стрелац и јунак велике победе. Данас воли да каже да му је то једна од најдражих утакмица у каријери.

- Вечити дерби обележава каријеру сваког играча. Кад се тако нешто лепо догоди не можемо да будемо скромни. Та утакмица ми је посебно у срцу. Памтићу је док сам жив.

Дошао је и 110. окршај вечитих, његов гол и сигурна победа Звезде од 4:0. Велики разлози за силна радовања.

- Јасно! Та два меча не би била могуће да нисмо имали  добар тим. Моји голови заслуга су целе екипе. Без врхунских десет на терену не бих ни ја могао ништа да учиним. Не треба заборавити да је Партизан увек имао добар тим и сталну мотивацију кад игра против Црвене звезде.

Огњеновић је наредне сезоне постао капитен Црвене звезде, а у седам европских мечева шест пута уписао се у стрелце.

- Наше првенство било је јако интересантно. Било је доста добрих клубова, приказивана је изванредна игра. Међутим, у срцу навијача остају вечити дербији и међународне утакмице. Верујем да је моја генерација оставила коректан траг, поготово у европским издањима.

У јануару 1999. прешао је у Реал. Од свих тренера највише га је ценио Висенте дел Боске. Реал је, док је Перица био његов део, постао шампион Европе и Шпаније. Ипак, очекивало се да изузетан таленат и већ остварен врхунски ас у Реалу остави дубље трагове.

- Долазак у Реал био је плод игре коју сам пружао у Црвеној звезди. Прелазак у такав клуб био је круна каријере, али одређене околности попут учесталих повреда нису ми дале могућност да буде онако како сам желео. Ипак, мирна ми је савест. Све сам урадио што је било до мене.

Следе клубови у Немачкој, Кини, Украјини, Француској, Малезији, Грчкој, па повратак у српски фудбал, у Јагодину. Прилично дуг пут.

- Након учесталих повреда дође период где играч тражи себе, покушава да се врати на ниво где припада. Понављам, савест ми је чиста. Што је било до мене ја сам урадио. Чинио сам свој максимум. Било је лепих и оних других етапа. Треба пружити максимум, а нешто зависи и од среће. Све у свему, нисам незадовољан.

За репрезентацију СР Југославије одиграо је осам мечева, био је учесник и Мондијала у Француској, лепо искуство, али морало је бити чешћих позива селектора, ма ко то био.

- У том тренутку наишло је неко чудно време код нас у фудбалу. Било је разних околности. Требало је бити више позива у репрезентацију. Надам се да сам квалитетно одиграо тих осам утакмица. И то је важно.

Уместо рекапитулације: једна титула са Звездом, три трофеја у Купу са Звездом, са Реалом Лига шампиона, првенство и куп Украјине са Динамом.

- Кад подвучем црту увек је могло бити и боље и лошије. Моја каријера је имала и успоне и падове. Тако вам је све у животу и код свих, не само код мене. Постоје ствари које су за и против. Не жалим се на каријеру. Памтим оне боље делове, оне друге покушавам негде да потиснем.

Пошто је окачио копачке о клин Перица је запловио  тренерским водама. Водио је млађе категорије Црвене звезде, кадетску и млађу омладинску селекције Србије, Звијезду 09, Металист Харков, а данас је тренер Рудара из Приједора.

- Кренуо природним путем. Имао сам одличне резултате у Црвеној звезди. Све је кренуло лепо. Са кадетском репрезентацијом изборили смо пласман на ЕП. Онда см преузео Звијезду 09, али уследила је пандемија коронавируса и нисам остао ту, имали смо свега три тренинга. У Харкову сам провео пола године. Испунили смо циљ и очекивања људи из клуба. Имао сам понуду да останем још годину дана, али због ратних дешавања одлучио сам да се вратим на Балкан. Увек сам био спреман на изазове. И овом послу прилазим са жељом да урадим најбоље што могу и видећу да ли ћу остварити циљ – закључио је Огњеновић.