Бошко Јанковић био је генерацијски друг Дејана Миловановића. Припадник исте, изузетно успешне Звездине класе 1984. годишта, ни пар дана после преране смрти некадашњег изврсног шутера није могао да дође к себи:
- И даље не могу да верујем да се тако нешто десило, да Дексе више нема. Није ми се жалио да га нешто мучи. Можда је упућенији био неко ко се с њим више дружио од мене. Знам само да му је отац такође преминуо од срца. Често смо заједно играли за ветеране. Пре две-три године смо у Јужном булевару учествовали на турниру који је он организовао.
Јанковић и Миловановић одушевљавали су заједно навијаче Црвене звезде, путеви су им се раздвојили 2006. кад је Бошко отишао у Мајорку, а Дејан и даље играо у клубу са Маракане.
- Осећам велику тугу и празнину. Миловановићева смрт је трагична за све нас, посебно његову породицу. Био је млад, родитељ двоје деце.
Многи бивши играч остају и даље на неки начин у најпопуларнијем спорту, Јанковић признаје да је Декса волео фудбал више од свих осталих из његове генерације.
- Био је стално на терену, невероватно је да је и завршио живот играјући утакмицу. Капитенски се понашао и кад смо окончали каријеру, дружили се и играли заједно на утакмицама ветерана. Испољавао је заиста невероватно љубав према фудбалу.
Присетио се Јанковић заједничких дана са Миловановићем на терену:
- Од пионира до омладинаца били смо увек у истом тиму. Кад нам није ишло нисмо бринули, знали смо да Декса може да постигне гол из слободног ударца и донесе нам победу. Истицао се на тај начин и у првом тиму Црвене звезде.
ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
