Нора Фајфрић: Србија је моја домовина

Одлучио је селектор репрезентације Србије, Хуан Игнасио Прадес, да на своју прву акцију националног тима позове неколико нових играчица. Међу девојкама које су добиле позив нашло се и име Норе Фајфрић, двадесетједногодишњег средњег бека.

Млади организатор игре је по много чему занимљива – рођена и одрасла у Ослу, прве рукометне кораке начинила је управо у Норвешкој, родом је из Шапца и може бити поносна на деду, Петра Фајфрића, једног од највећих рукометаша икада и освајача златне олимпијске медаље. Уз то, најближа рођака јој је Сандра Колаковић, такође некадашња репрезентативка наше земље...

- Добар „педигре“, али и обавеза због презимена које носим. Свесна сам свега и добро знам ко ми је најближа фамилија, тако да сад поносно носим овај дрес и презиме – рекла је Нора Фајфрић.

Како сте реаговали кад је стигао позив за репрезентацију Србије?

- Искрено, била сам одушевљена, остала сам без текста и веома сам срећна што се налазим на припремама репрезентације Србије. Млада сам, за мене је ово нешто веома велико, има доста играчица од којих могу много да научим и да напредујем. Дрес Србије је сам по себи велика одговорност и остварење сна.

Какви су први утиси?

- Фантастични! Све ми се свиђа, енергија је сјајна, атмосфера опуштена и сви су вољни да помогну, лако сам се уклопила. После свега неколико дана смо се одлично „склопиле“, чини ми се као да смо заједно већ дуже време.

Подршка саиграчица не недостаје?

- Веома ми је драго кад нешто добро урадим и чујем како ми говоре „браво“. То ме додатно мотивише да будем још боља и јача, да већ у следећој акцији направим нешто боље. Овде има доста добрих играча и кад ме посаветују морам признати да веома прија.

Одрасли сте у Норвешкој, тамо направили прве рукометне кораке, да ли можете да направите паралелу?

- Док сам била млађа научила сам норвешку технику, а сад сам направила микс са српским стилом, па користим оба. Мислим да је то добар спој и да може да буде веома користан.

Да ли сте имали некад дилему за кога ћете играти?

- Док сам била млађа мислила сам да ћу носити дрес Норвешке јер су биле најбоље на свету. Међутим, кад сам се преселила у Србију схватила сам да је Србија моја земља, тај осећај припадности је био невероватан и нисам имала више никакву дилему. Овај осећај док ми је наш грб на левој страни, код срца, непроцењив је заиста.

Поред рукомета, Нора Фајфрић студира и економију.

- Због обавеза у клубу и честих путовања, факултет заврашвам онлајн. Направила сам паузу две године, па ми је било тешко да се вратим, али ухватила сам ритам и желим да завршим факултет.

Летос сте се преселили у словчаку Дунајску Стреду?

- Звали су ме и на прошлој полусезони, али Јагодина није желела да ме пусти да одем. Међутим, на крају сезоне сам отишла. Мислим да је то прави клуб за мене, мој напредак, морам да се вратим у игру, да стекнем ново искуство. Желим да вратим самопоуздање које сам имала некада.

Шта је Ваш сан?

- Да будем најбоља на свету и да освојим медаљу са Србијом. На мени је да радим, да дам све од себе и ако то буде довољно, ја ћу бити срећна. Не бих никада могла да радим ствари на пола или да не пружим максимум, то себи не бих опростила – закључила је Нора Фајфрић.