(Не)намерна грешка

Организацији прославе Сутјескиног имендана, тешко је било шта замерити. Није лако ни међу толиким бившим фудбалерима сетити се свих, који је требалао наградити макар повељом. Не буде увек правде ни права, али увек буде знано ко је ко и шта је шта, ко је оставио неизбрисив траг. У ризници сећања, највеће је и најизазовније благо никшићког фудбала. Ако завириш у њу, тешко је заиста одабрати најсјајнију звезду. Ипак, горе на звезданом небу нема скривања. И када Сутјескини истински навијачи погледају према небу, тамо Драган Међедовић - Медо има своју, и те како сјајну звезду.  Немогуће је помислити на Сутјеску, а не помислити на породицу Међедовић, на Драгана, Зорана, на Дражена, на њиховог сестрића Миладина Бечановића. И истинским, старијим навијачима Сутјеске било је, најблаже речено чудно, да на списку оних, који су награђени што за живота, што постхумно, повељом поводом имендана, нема Драгана Међедовића, Заборављање Драганово, резултирао је гњевом, код његовог брата Зорана, по многима, највећи таленат у историји Сутјеске, позвао нас је, и не скривајући емоције,  поставио питање, ко је и зашто заборавио Драгана?

- Шта је могу замерити људима, који су само стицајем околности, политичких наравно, ту у управи. Заиста, ништа. Њима Сутјеска ништа није значила, нити ће им значити, када, опет захваљујући политици, не буду ту. Шта ја могу замерити људима, који годинама нису уживо погледали Сутјескину утакмицу, неки можда у целом животу, а сада се гурају за место у ВИП ложи. Ништа. Јер, они  не знају какав је играч, човек био Драган Међедовић, нити су га гледали, нити  знају колико је утакмица одиграо у вољеном дресу, нити који су све фудбалери код њега почели да тренирају. Не знају они, највероватније, и да сам и ја играо у Сутјесци, да је мој синовац Дражен, Медов син без икакве дилеме легенда XXИ, као што му је отац био у XX веку. Да смо сва тројица, носили капитенску траку вољеног клуба. Шта зна један млад човек, који захваљујући страначким квотама, ето нешто одлучује о Сутјесци, о Драгану, који је био на врхунцу, када они нису били ни рођени. Дакле, њима баш ништа не могу замерити. Али мене, и те како боли, то што су Драгана заборавили, неколико бивших играча Сутјеске. И то они,  који се сада тискају уз скуте политичких моћника, зајапурени од амбиције у седмој, осмој, деценији живота. И нико од њих не каза: „Људи, заборависмо Меда“.  Председник Управног одбора Миомир Љака Бакрач, добро зна ко је породица Међедовић, ко је био Драган, и шта је све дао вољеном клубу. Он је  за мене кривац број један. Неко ко је био пријатељ, комшија, колега Драганов, исти хлеб јео, а још уз то председник клуба, дакле глава куће, може га заборавити само намерно. Да подсетим, Драган је играо 11 година у Сутјескином дресу, а нема га. Само да су се сетили. Ништа више. Кад бих тек набројао, оне асове, који су код њега фудбалски проходали. Мени је било пуно срце, када сам прочитао имена, као што су  рецимо Баја, Драго, Војин, Новак Зековић, истинске легенде  Сутјеске, али мене је исто скоро препукло, када се видио да од Меда, ни помена нема – истакао је Зоран Међедовић.