Мандић - у Партизану не значи само презиме, већ симбол традиције, упорности и љубави према црно-белој боји. Кад је Мома Мандић крајем деведесетих година преузео вођење клуба, донео је са собом страст, визију и одлучност какве су Партизану биле потребне у једном од најтежих периода. Управо тада, захваљујући његовој енергији и посвећености, црно-бели рукометни колектив доживео је најсветлије тренутке, а Мома ће заувек остати упамћен као најуспешнији председник у историји клуба.
Данас, деценијама касније, ту исту бакљу носи са сином Владимиром, некадашњим репрезентативцем нашем земље који сад не води само клуб, већ наставља очев сан, чува традицију и доказује да је Партизан за породицу Мандић више од спорта. То је наслеђе које се не преноси само речима, већ и делима, од генерације до генерације.
Прича о оцу и сину Мандић много је више од хронике успеха у спорту. То је прича о породици која је своје срце уткала у клуб, о вредностима које надживљавају време и о љубави која се мери победама, али и истрајношћу да се иде напред, без обзира на околности.
– Све је почело 1997. године кад смо заједно стигли у Партизан. Владимир је почео да игра рукомет у Црвеној звезди, али је брзо схватио да не може. Мене је позвао Дражен Праја Далипагић да помогнем Партизану који се после болести Драгана Ранковића налазио у тешкој ситуацији – присећа се првих дана у Хумској, Мома Мандић.
Владимир се надовезао:
– Док смо живели у Сарајеву тренирао сам џудо у Жељи, а тата је био један од најуспешнијих у овом спорту, био други у Европи и поседује седми степен што мало ко има. Касније смо се преселили у Београд и ту сам заволео рукомет, а како је тата био у Партизану, који је наша велика породична љубав, дошао сам за њим.
Црно-бели су тада били на вештачком дисању, а онда је уследила инјекција породице Мандић.
– Ситуација је била веома лоша, имали смо дугове и једва преживљавали. Међутим, имао сам тада банку и добар бизнис, одлучио сам да помогнем клубу и улагао доста велика средства. Наравно, улагао сам и у свог сина и желео да помогнем свима колико год могу – рекао је Мома.
Успех црно-белих је почео вртоглаво да расте.
– За седам година, колико сам био председник клуба, освојили смо три титуле првака Југославије, два национална Купа и били конкуренција једном Ловћену који је био државни пројекат Црне Горе, Синтелона, Црвене звезде, Металопластике и Железничара. И могу поносно да кажем да за тих седам година Звезда никада није победила Партизан! Уз све то, два пута смо играли полуфинале Купа купова, што је заиста био огроман успех – објаснио је Мома.
Владимир је касније две године заредом предводио Партизан у Лиги шампиона, историјском пласману.
– Било је лепо, сећам се радо тих дана и памтим све успехе мог црно-белог тима. Заиста ми је Партизан донео небројано среће у животу.
Владимире, да ли сте некада осећали притисак што се Ваша грешке рачунала увек дупло због оца?
– Такав смо народ, ретко праштамо успех, увек су ми „прикачили“ да сам татин син... Али добро, мене те приче никада нису дотицале, није ми сметало шта се приче, ја сам био увек сконцентрисан на себе и тренинг, радио сам много, тренирао јер ми је рукомет био смисао живота. Почео сам касно са овим спортом, а упоредо сам ишао и на ватерполо, па је све то било прилично тешко. Био сам млад, али никада нисам осећао неки велики терет.
Мома се надовезао на Владину причу:
– Тата је могао све, али никада да постигне голове уместо њега. Владимир је своје говорио на терену и тако на најбољи начин одговарао на све критике.
– Имао сам олакшавајућу околност да не живим од рукомета, па сам себи могао да приуштим најбоље опоравке, исхрану и приступу. Тако да ме ништа није дотицало. Дошао сам тако и до репрезентације, захваљујући својим трудом и радом.
Ваша каријера је расла великом брзином, за свега неколико година достигли сте врхунац и осетили сласт Светског првенства, а онда су уследили ударци?
– Кад сам имао 23 године моја породица је имала велике проблеме који су утицали на мене, игру, фокус... Био сам млад, спортиста, момак жељан рукомета и успеха, нисам знао шта се дешава у свету око мене...
Отац Мома је наставио:
– Био је рат, био сам министар полиције и правосуђа у Републици Српској и имао сам проблема са Хагом, оптуживали су ме да сам скривао хашке оптуженике, да сам главни човек који скрива Радована Караџића...
Влада је додао:
– Велика је то хајка била на моју породицу, нисам могао да будем имун, утицало је и на моју игру, концентрацију, велики су то ожиљци тада за младог спортисту. Одлучио сам да одем у Шпанију, потписао уговор на три године са Алтеом, али већ после прве сезоне су уследили нови ударци. Иако је то била моја најлепша година у рукомету, морао сам споразумно да раскинем уговор и вратим се кући, јер су ми ухапсили оца... Нажалост, прекинуо сам да играм рукомет са свега 25 година кад сам био најбољи, кад је требало да пружим највише и сазрим као играч.
Вратили сте се кући, уследила је пауза, а онда и повратак на терен?
–Три, четири године нисам играо, потом сам за своју душу одлучио да обучем дрес Војводине, а онда и да ставим дефинитивно тачку у свом Партизану. Тада сам узео три титуле и играо Лигу шампиона са вољеним клубом, за своју душу.
Момо, да ли Вама било тешко да водите клуб у ком игра Ваш син?
– Није. То ми је био и мотив, искрен да будем, драже ми је било да ми је дете у спорту, а не на улици. Не знам рукомет, не разумем се много, али сам много научио гледајући Владимира и Партизан.
Да ли су Вас, Владо, критике и све што се дешавало, ојачале?
–Апсолутно! Читав мој развој животни је био борба. Прво рат у Босни, долазак у Београд, одвајање од оца, па спорт и развој, потом сва оспоравања мене као играча, касније и хапшење Моме... Све је то мене ојачало доста, брзо сам одрастао и научио шта је борба.
Изборили сте се сада и за боље дане црно-белих?
– Нама су рукомет и Партизан породична ствар, кућно васпитање и верујте ми нисам могао више да гледам да мој клуб буде неки просечан у лиги и да се задовољи шестим местом. Желим да Партизан буде први и најбољи! Лепо је сад гледати сина Петра како игра у овом клубу, иако сам ја желео да оде на кошарку, он се заљубио у овај спорт и мислим да има добре предиспозиције, али ће сам одлучити шта жели.
Можда једног дана буде председник Партизана?
–Није то немогуће – закључио је Влада Мандић.
– Прво деду да води на једну своју утакмицу док буде играо за Барселону, то је наш договор – рекао је на крају Мома Мандић.
ПЕЧЕ ПОРАЗ ОД СИУДАД РЕАЛА
Који пораз је био најболнији?
–Полуфинале Купа купова против Сиудад Реала. У Београду смо победили голом, отишли на реванш, имали све у својим рукама и контру за победу и пласман у финале, али је Вујадиновић промашио, Шпанци су дали на другој страни гол... Сви снови су нестали, а ја и дан данас памтим тај његов промашај. У финалу би нас сачекао Фленсбург који је баш тада изгубио спонзора, распао се клуб, отишло је шест, седам играча и сигуран сам да бисмо их победили. Реал их је касније победио у финалу са петнаест голова.
НАЈДРАЖА ПОБЕДА НА ЦЕТИЊУ
Која Вам је најдража победа Партизана?
–Тријумф на Цетињу! – рекли су углас Мома и Влада. – То је било незаборавно, најлепши тренуци у каријерама. Освајање те титуле је нешто најдрагоценије што памтимо.
Мома је наставио:
–Цетиње је увек било појам српска, а ми смо доживели нешто невероватно, такву мржњу никада нисам видео, према клубу, Србима... Сећам се да Владимир није могао да верује шта се дешава и зашто је то тако. Тако да је та победа била нешто најслађе.
ОБРАЗОВАЊЕ НАЈВАЖНИЈЕ
Поред интезивних тренинга, рукомета, посвећеног рада, Владимир Мандић је успео да заврши и Правни факултет.
–Било је тешко, али сам некако успевао све да постигнем. Завршио сам државни Правни факултет и поносан сам што сам успео да спојим све. Није било лако, много је одрицања, али је поред спорта и образовање веома битно, па тако и данас васпитавам своју децу – рекао је Влада.
ВЕЛИКА ПОМОЋ ДРЖАВЕ И ПРЕДСЕДНИКА ВУЧИЋА
Колико је тешко данас водити клуб?
–Искрено, ми Партизан доживљавамо као породицу. Поред нас ту су још Дане Шијан, Миљан Жугић, Љуба Јовановић и ми смо заједно одлучили да помогнемо нашем клубу и да га вратимо на старе стазе. Морам да кажем да имамо огромну помоћ државе и председника Александра Вучића, као и спонзоре попут Поштанске штедионице, Телекома и Дунав осигурања. Без тога и председника Вучића сигурно не бисмо могли да направимо већи резултат – рекао је Влада.
ЛИГА ЕВРОПЕ ВЕЛИКИ
За само две године направили сте велики успех?
– Освојили смо два трофеја, вратили дугове, играче, репрезентативце и обезбедили пласман у Лигу Европе. То је заиста огроман успех, јер избацити Чехе није било лако, а сада смо у самом врху и крему европског рукомета. Отац и ја смо увек били амбициозни, нити смо се задовољавали просеком, а тако је и сад, зато следеће сезоне желимо да играмо Лигу шампиона! Нападамо ове сезоне све домаће трофеје.
ВЛАДА СЕ ТЕШКО БУДИ
Да ли се сећате неке анегдоте?
–Углавном се везују за моја јутра јер је познато да се баш тешко будим и потребно ми је доста времена да „прогледам“. Сећам се једном на јутарњем тренингу да сам шутирао на гол и погодио лоптом у главу тренера Зорана Куртеша. Био је љут неколико дана јер је мислио да сам га намерно гађао – кроз смех прича Влада.
Мома Мандић се надовезао још једном анегдоте.
– Партизан је био српска Барселона. Имали смо свој аутобус, клупска одела, тренерке, све по узору на највеће клубове. И једном крећемо на пут, испред хотела Младост се окупила читава екипа, само мог сина Владимира нигде нема. Ја сам председник, поставио кодексе, тражио да сви поштују правилник, а мој Влада долази последњи, касни увелико и једини у мајици друге боје! Мокар сам био од нервозе, нисам знао шта ћу, али ме онда Пеђа Перуничић смирио, па је касније добио критику.
СЈАЈНА САРАДЊА СА ГРОБАРИМА
Вратили сте публику на рукомет?
–Имам сјајан однос са навијачима Партизана, одличну сарадњу и хвала им за сву подршку коју нам пружају. Прелепо је видети их на свим утакмицама и много су нам помогли у освајању титуле, пехара и позивам их на сваку утакмицу, нека буду наш осми играч.
21 ГОЛ постигао је Владимир Мандић на једној утакмици, на голу је био тада репрезентативац Ненад Дамњановићу
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
