ЕКСКЛУЗИВНО – Маја Огњеновић: Не, још није крај

Ако НБА лига већ годинама има своје „хајлатсе” и то малтене ни пет минута после меча. Једна дама не из тог, највећег циркуса на свету, дама из Србије, из одбојкашког света – ИМА СВОЈЕ! Али видеа, тренутке, најбоље потезе који се брзином светлости шире мрежама, ТВ каналима, прате се без трептаја. И ретко да их она окачи, дели их на милионе њених пратилаца и поштовалаца и тако већ више од три деценије откако је крочила у правоугаоник 9х18 метара уз неизбежну „Микасу”.

И ту није крај, уз њено име и презиме увек стоје апозиције – као магија, маестро с лоптом, она ради невероватне ствари на терену. И да - све је то саткано у једну причу о Маји Огњеновић!

Док у Фиренци полако свиће, ролају се точкови по писти, ту је летелица у којој су слетеле првакиње света, ту је и бриљантна Маја са својим Скандићијем. Дама број 1 у избору најбољег техничара на Светском клупском првенству у Сао Паулу. Без претеривања, ако питате праве познаваоце магичне игре преко мреже – једна једина непоновљива која је у недељу увече, 14. децембра 2025. године скинула с престола моћни Конељано, а свој Скандићи у премијерном учешћу на престижном такмичењу, ставила на пиједестал.

И Маја је ту, мирним тоном баш у свом стилу у раним јутарњим часовима прича за Спортски журнал о великом успеху из Бразила, награди, каријери у Италији, крају који се не назире – јер године су само број!   

Освојили сте Светско клупско првенство, проглашени сте за најбољег техничара и то против екипе која је три пута била првак света. Како Вам сад, са ове дистанце можда кратке, после само два дана звучи победа?

- Награда као награда и то сам сто пута рекла колико год то звучало као фраза, дође као посебна потврда. Ово што је тимско је изнад свега, а онда када дође и појединачна, добро је и лепо, али никада не може да буде нешто што је веће и важније од успеха екипе! Поготову кад дође, не бих рекла ненадано, али као што је сада дошао за Скандићи. Верујем да се нико није надао или очекивао да то може да се деси - да први пут одемо и да одмах освојио златну медаљу. Никада у току меча не размишљам, фокус ми је толико на игри да не могу ни да размишљам о другим стварима. После 2:0, негде сте свесни и потајно се надате да је ту близу и да сте на корак од нечег великог. Такође, код мене постоји доза опреза која је превелика и која ми не дозвољава да у току саме утакмице помислим, готово је и дешава се. Имала сам изузетно велику веру у тим, и искрено - имала сам интуицију, осећај да то може да се деси. Причам пре почетка такмичења и утакмице. Финални меч - да сам била еуфорична, пишемо историју и слично томе - то не.

Финале против Конељана носило је посебну тежину, да ли сте током меча имали свест да сте близу нечега већег од још једног трофеја?

- Увек је тешко и изазовно играти против њих. Колико већ година, сезона уназад Конељано је неприкосновен, што су свим резултатима који су постигли небројано пута доказали. Победили смо их прошле сезоне у финалној серији једном и моје прве године у клубу. Сећам се и кад сам била у Вакифбанку, Езачибашију, јесмо их побеђивали. Имајући у виду да су годинама били непобедиви, самим тим за мене победа и трофеј добијају још више на значају. Имам утисак да се десило први пут. Кажем баш малочас није први пут, али с обзиром да је први трофеј осећам као да јесте! 

Ваша мирноћа и преглед игре поново су направили разлику, колико је искуство данас предност, а колико додатни притисак у оваквим утакмицама?

- Мирноћа и искуство ми дају огромну снагу и велика је предност никако притисак. Имам утисак да у овим годинама, са оваквим знањем и искуством, не моћ, али могућност, предност да све сагледам на један другачији, мирнији, нормалнији начин него што је то био случај претходних година. Отуда долази и та лакоћа играња, доношење правих одлука у правом тренутку. Посебан осећај који не могу да опишем. Кад добијем комплимент те врсте „Јао како играш”, „Како уживаш док играш”, „Радиш с лакоћом” – то је потврда свега о чему причам.  Искључиво приписујем осећају - споју искуства и знања и наравно уживања. А дошла сам у играчки стадијум да могу на терену да урадим шта год замислим и хоћу. 

Признање долази у фази каријере кад многи већ причају о крају. Шта Вас и даље држи „гладном” изазова?

- Моја прича о крају траје десет година. Више ми је смешно да причам на ту тему - повлачим се десет година а никако да се деси. И извесно је да неће да се деси. Свих ових година било ми је баш важно да одржим ниво, а није било лако. Не могу да кажем и није на месту да говорим о себи и да играм последњих десет година на истом нивоу – не, то не сигурно. Али последњих неколико сезона видим да сам у некој мојој замишљеној константи и то ми је било изузетно важно - да никада не дође до неког већег пада, осцилација. Никада то не бих себи дозволила нити бих трајала и играла толико дуго да се, не дај Боже то десило. Награда и како рекосте ближи ли се крај... Извесно је да ће крај доћи једног дана али докле год је овако, док имам снаге и воље и видим да сам на одређеном нивоу, то се неће десити. Можда не играм најбољу одбојку, можда није оно што могу најбоље да пружим, али сам свакако задовољна. Сигурно и да је било и бољих перфоманси, понављам континуитет који ме је одржао а нимало лак... И због тога сам испуњена што је тако како јесте.

Скандићи, првенство у Серији А, ритам који не прашта године. Како данас ваше тело и глава „разговарају” током једне сезоне у Италији?

- Разговарају често и дуго, већ последњих неколико сезона можемо да анализирамо увек и дуго о том складу. Малопређашње помињање искуства много помаже да се ствари ускладе - ту највише мислим на тело и главу. Две компоненте које да нису усклађене у мом случају до полусавршенства и перфекције, верујем да не би могло то све да изгледа и да траје. Физичка изложеност и напори које имамо стварно нешто што није лако да се издржи колико год да је моја припрема већ годинама иста, у смислу исхране, нутриционисте, суплементације, опоравка и рехабилитације, у сваком могућем смислу. С друге стране, глава мора све сад да пратим, ту спадају разноразне моје технике у виду психотерапије. Просто мора да буде у симбиози да би све опстало. Глава и тело у Турској и глава и тело у Италији – не могу да се жалим. Толико година имам срећу и прилику да играм у мени два најдража, најпосебнија града да се ја осећам тако - Истанбулу и Фиренци, можда не толико звучни, не знам уређени, али је све укомпоновано како треба.

Италија је земља врхунске одбојке, али и снажне емоције. Шта Вас је задржало – амбиција, страст или осећај да још имате шта да кажете на терену?

- Стварно се добро осећам. Нешто размишљам, где год да сам, мислим да бих се исто осећала, да није до државе града, до лиге јесте. Сто пута сам рекла да ми је италијанска лига прелепа за играње, колико волим што постоји ритам где мора да се буде припремљен сто одсто за сваку утакмицу, хале су пуне, увек влада неизвесност без обзира која је фаза такмичења, против кога играш. Италија - због лиге, живота, једна од мојих омиљених земаља, уз Истанбул и Турску - најдуже сам играла. Зато нека буду сва три – амбиција, страст и осећај. Додала бих и тог момента који и даље тиња у мени - снаге и воље да се такмичим.

Личност, фигура око које се гради игра. Колико Вам прија та врста поверења у годинама када више не морате никоме ништа да доказујете?

- Спој памети и храброст, дошло је с годинама и искуством и јако су повезане једна с другом. Никада нисам била кукавица и није ми мањкало храбрости. Сад примећујем неке покрете и потезе, резоне уопште којих имам и то храбрији од него пре пар година. Поткрепљено нећу рећи памећу, знањем свакако.

Године у спорту често носе етикету, али код Вас делују као предност. Како изгледа однос према победи данас у односу на двадесете?

- Верујем кад имате 20 година не знате ништа то сад мислим јер сте толико млади и неискусни и све је другачије. Код мене је буквално иста страст и то може да се види на терену, емоција која ме носи, искрено радовање и не могу да припишем ни за 20-те а ни за 40- те.

Постоји ли тренутак на терену кад помислите: ово радим јер волим, а не јер морам?

- Постоји и траје целе сезоне. Искључиво ово радим јер волим и уживам - апсолутно не морам ништа. Скоро ме неко од мојих блиских баш то питао и исто сам одговорила. Ако причамо о трофејима, као папагај ћу да поновим недостају Лига шампиона и олимпијско злато, једина два која немам. Ако узмемо у обзир све претходне онда и процентуално и није тако лоше у смислу два трофеја, наспрам осталих и није страшно. Жељна сам увек трофеја али не зато што стремим ка том који недостаје или имам потребу с неке егзистенцијалне или материјалне стране. Не! Искључиво и само љубав.