Јокић: Још ме виде као момка из штале...

Кад не помера границе могућег на терену, не мучи ривале атрактивним асистенцијама или трпл-дабловима, Никола Јокић, јавна је тајна највише воли да побегне у „свој свет” и посвети се највећој пасији – коњима.

Управо о томе је и угледни Атлетик посветио опширну репортажу. Саговорници су, поред Николе, и његови пријатељи Огњен Стојаковић и саиграч Ерон Гордон, потом Кем Џонсон, Брус Браун...

- Ако си млад и прогуташ коњску длаку, не можеш да престанеш да волиш коње – открио је Сомборац једну изреку из његовог краја.

Зашто воли ова грациозна бића, џокер је говорио сам ного страсти...

- Оно што ми се највише допада код њих  јесте како трче, како се понашају, одмарају се, миришу. Волим да их гледам, тренирам, да их гледам како трче и такмиче се.

Џокерове сузе после летошње победе његовог коња на чувеној „Дужијанци” обишле су свет. Радовао се, помислили су неки, више него сопственим победама на терену...

- Једино што нисам радио, а желео сам, јесте да се и сам тркам. Недостаје ми тај осећај кад сте коњ и ви, практично једно – објаснио је Јокић.

Слику коња Никола има и у ормарићу у свлачионици, то је непролазна љубав, тренутно их има шест, а по пензионисаном Дрим Кечеру је штала добила име.

А, Ерон Гордон, саиграч из Денвера је заправо најједноставније дефинисао ту повезаност, али и Јокићеву скромност, откривену у посети Сомбору.

- Тад тек разумеш зашто је толико скроман. Тамо га и даље виде као момка из штале. Цени колико су лепи. Има у њима нечег величанственог, искреног, чистог. Доносе му одређени ниво мира, а то је непроцењиво- објаснио је Гордон, признајући да Јокић због приступа животу и игри „има смисла да буде највећи”.

Управо у штали Никола Јокић је и примио МВП награду за најбољег играча у НБА...

- Ту ме не гледају као НБА играча, заправо уопште ме не гледају као кошаркаша... Имам једног пријатеља који и даље тренира моје коње. Имао сам 13 година кад сам дошао тамо, био сам момак из штале и он ме и даље види као момка из штале...

Љубав према коњима види као бег од кошаркашког терена, прилику да буде са људима које не занима ко је и у томе ужива.