Иванић: Нисам дошао у Звезду да ми буде успутна станица

Како да постанем фудбалер – литерарно / илустровано штиво култног статуса у финишу 20. века на потесу од Вардара па до Триглава, балканском бурету барута угашеног братства / јединства и вечне дилеме: ко зна да ли би се Југа распала да смо у Италији 1990. постали прваци света. Три године пре него што се родио Мирко Иванић уз, како то бива, игроказ небеских тела и предсказање – биће играчина, капитен Црвене звезде и доктор за „бубамара рокенрол”, умећа да опчини / напуни стадион и луцидним „акордом” дарује ванвременски хит.

Отвореног срца и слободне мисли пред читаоцима Журнала, елоквентног дара да, између осталог, пројури кроз лавиринт одрастања, објасни како је финтирао невоље и дриблао замке, до корица савладао љубитељима лопте, поменусмо га к'о потку, драг уџбеник и израстао у фудбалера пар екселанс.

Уосталом...

Да ли је кључ за врхунског фудбалера генетска предиспозиција – то да сте пореклом, што би се рекло - од Кључа, из Доњег Соколова?

- Истина, деда је 1976. дошао у Бачки Јарак, као и много људи из Босне, претежно Кључана, Дрварчана... Изгледа да постоји тајна веза између тих крајева и - много успешних фудбалера – отоплисмо, у старту, Иванића, притиснувши дугме корени / родна груда.

За спортске висине неопходан је горштачко / ратнички карактер, међутим, за смиреност у завршници – лалошко „лако ћемо”?

- Идеална комбинација, продукт мешавине у крви. Значило ми је што сам одрастао у Бачком Јарку, имао добру школу фудбала и одличне тренере, уследио је, к'о што знате, прелазак у Војводину, још квалитетнији тренинзи... Другачији менталитети, опет, некако сам то спојио и растао заједно с тим, драгим местима. Важан део моје историје.

Прође ли вам кроз главу у тренуцима највеће славе да сте са 16 година размишљали све да баталите и вратите се из Ветерника у Бачки Јарак?

- И ово сад, пре свега, не доживљавам као неку славу, све ми је постало природно, нормално. На земљи сам, не на небесима. Мораш, наравно, кад-тад мало да полетиш, али - и да се спустиш. Хвала Богу, нисам отишао тако високо, иначе, пад би био баш тежак, као што рекосте: размишљање о повратку саставни је део живота, некад би да одустанеш – напорно ти је, захтевно. Тад је важно да имаш здраве људе око себе, у мом случају - породицу, консултовала се с тренером Зораном Васиљевићем, сад шефом струке ИМТ-а. Донели су, некако, одлуку да наставим, пробам, са ставом да ћу да израстем и ојачам, стигнем вршњаке. Испоставило се као добро.

Путујете ли, некад, „у глави” тих 40 километара од родног места до спортског центра Војводине и, шта мислите, колико вас је управо то да „нема све на готово” изградило, очеличило?

- Сви који су то прошли и нису имали „здраво за готово” и „све на готово” на крају су захвални. У суштини, ниси ни имао избор, родитељи финансијских средстава да те свакодневно возе на тренинг, купе / изнајме стан у граду. Подразумевало се, било сасвим нормално да путујеш. Наравно, после у животу више цениш то што стекнеш, знаш и кроз шта би деца требало да прођу... Иако, неће да имају исти пут, млађи се сусрећу с новим изазовима. Значајно искуство: сазнање да можеш сам да се избориш с нечим.

У млађим категоријама на цени су акцелеранти: помислите ли некад – да ли би свега овог уопште било да вам тренер није био стрпљив и знао да ћете да надођете само кад мало ојачате, с тадашњих 67?

- Баш смо скоро причали о акцелерантима или, како се то грубо назива,  ретардантима. Значајно ми је било да имам таквог тренера уз себе, Зорана Васиљевића, генерално – сви учитељи у Војводини били су на високом нивоу. Волим да се вратим у детињство и тај период, анализирам и подсетим, захвалан Богу на свом путу и томе где сам сад.

Пропустили сте само један тренинг у животу: тај са 16, кад сте размишљали да баталите. Који је размер успеха: таленат / рад, процентуално?

- И после тог поменутог тренинга - ниједан! Таленат и рад? Тешко је то проценити, потребно је и једно и друго, не волим да се бавим том математиком. Неопходно је да будеш талентован, вредан, радан, поштен и, наравно, имаш среће у животу. Да те Бог погледа...

Среће... с људима или у ситуацијама?

- У сваком периоду одрастања и стасавања имао сам одличне људе уз себе, пре свега породицу, сад супругу, дете, пријатеље, тренере. Не могу да издвојим једну особу или тренутак, да је био срећан и све преокренуо. Живот је, ипак, компликованија прича.

Имате ли информацију: шта је с Каленићем с којим сте у то, дечачко доба делили минутажу?

- Немам... Није наставио да тренира, то знам. Нисмо се видели, ни чули годинама.

Јесте ли опростили Марку Николићу што вас је после дебија за Војводину против Хонведа вратио у Пролетер на нову позајмицу, иако сте, евидентно, прерасли прволигашку средину?

- Јесам му опростио зато што је то на крају била добра одлука за мене - не бих имао минуте у Војводини. И сад причам: изузетно је важан континуитет играња, посебно кад си млађи – кад треба да играш, тело да ти се формира – будеш у такмичарском ритму. Нова позајмица значила ми је да стекнем потребне минуте и вратим се опет као такмичар у Војводину. У суштини, опростио сам му.

А, Славољубу Муслину што вас упркос сјајним партијама за БАТЕ Борисов није звао у репрезентацију Србије?

- Јесам, нема ту шта ја њему да опраштам, човек је радио свој посао савршено. Пласирао се и на СП, није имао никакву обавезу да ме зове, играо сам добро у Белорусији, опет, Србија је имала фантастичан тим. Можда сам и ја мало пожурио са одлуком да прихватим и играм за Црну Гору. Не кајем се, то је тај неки мој пут, не могу да кажем да ме је Муслин оштетио јер је радио свој посао професионално.

Формулишимо то на други начин: може ли Муслин да опрости себи што вас није кооптирао под барјак и тиме ускратио Орлове за деценијског репрезентативца, баш оног какав је недостајао, на пример, недавно против Албаније?

- Добро, можда јесте такав недостајао, али не бих сад то да стављам на Муслина. Показао је резултатима да је и те како за то место. Опет, вратио бих се да сам можда и ја мало пожурио у том тренутку.

Може и овако: „пожурио” је Љубиша Тумбаковић показавши, по милионити пут, да има око?

- Тумба... да. Врхунски човек и селектор.

Многи Тумбаковићеви играчи постали су репрезентативци, касније тренери?

- Захвалан сам Љубиши и Бати Мирковићу: стручни, сјајни људи, генерално, та репрезентација Црне Горе остала ми је у изузетно лепом сећању. Феноменална атмосфера, свима причам - пример како треба да изгледа колектив.

Значи, добро је што је Мирковић сад селектор младе репрезентације Србије?

- Јесте, сигурно. Честитао сам му кад је постао, желим му пуно среће, успеха. Имамо ту много и Звездиних младих играча, навијамо за њих.

Запитате ли се да ли би вам бројке у Црвеној звезди биле кудикамо мање да сте право из Војводине дошли на Маракану и прескочили факултет звани „иностранство”?

- У том периоду само сам размишљао да одем у иностранство, нисам узимао у обзир Звезду и Партизан, иако сам имао обе понуде. Дао сам и навијачима реч да ћу из Војводине директно „преко”. Не знам какав бих тад, да сам дошао, био у Љутице Богдана, али очигледно да је ово најбољи пут.

Шта сте научили у Белорусији што вам и данас значи у Црвеној звезди?

- Сви Срби с привилегијом играња у Белорусији имали су лепа искуства. Милуновић и ја, нарочито. Живели смо у Минску, сат и 10 минута вожње, кроз шуму, до Борисова. Договарам се с Немањом да породично посетимо место успеха, Милуновићима тамо су се родила и деца. Биће емотивно: БАТЕ Борисов и Минск – у срцу, захвални смо обојица.

Кад сте играли најбољи фудбал у животу?

- Најбољи фудбал играо сам 2020. и 2021.

Како знате да сте у форми?

- Осећам се добро физички и ментално, имам осећај да могу да донесем много тога тиму.

Шта тад радите на терену?

- Дајем голове и асистирам!

А, више волите?

- Волим и једно и друго.

Откријте, колико дуго сте учили поједине дриблинге и кад сте били најпоноснији што сте нешто „скинули”?

- Можда би било боље да сам то радио, нисам, заправо, скидао много дриблинге. Немам ни неки специјални, више је то кроз вођење лопте. Кад бих могао да се вратим у детињство више бих радио на дриблинзима, овако, најпоноснији сам на константно понављање у завршном пасу, дугој лопти, шутирању...

Има ли простора за нови дриблинг?

- Волео бих, али сад је то мало теже.

Играли сте са сијасет врхунских играча: скидате ли пред неким капу спремни да изговорите – већи си мајстор?

- Прво бих издвојио Александра Хлеба... Ту су и Јоветић, Арнаутовић, Марин, Катаи, свакако.

Како је играти с Марком Арнаутовићем и шта сте, за ове пола године, видели код њега с жељом да имплементирате у опус?

- Код Марка сам видео светску класу, иако нам се придружио у познијим годинама. Врхунски играч, изузетно снажан, зна да одигра пас, свиђа ми се што није алав, хоће да асистира. Допада ми се и жеља с којом приступа европским утакмицама намеран да победи.

Црвена звезда сваког лета доведе „брдо” странаца, међутим, поново се највише питају Мирко Иванић и Александар Катаи?

- Било је много странаца и који су оставили траг... Сале и ја смо дошли у Звезду с жељом да нам не буде успутна станица, са 25, 26, дакле, у зрелим годинама, али спремни да дамо целог себе и останемо што дуже. Људи нас, између осталог, зато цене и воле.

Гомила трофеја, ево да избројимо... 12! Шта поред седам титула и пет купова још нисте урадили с Црвеном звездом?

- Желео бих што даље у Лиги Европе! Нисмо прошли нокаут фазу, једном смо играли шеснаестину, једном осмину финала... Време је да неког избацимо и прођемо, дарујемо навијачима бар још две утакмице задовољства.

Предстоје Малме и Селта: колико је бодова довољно за елиминациону фазу?

- Не бавим се пројекцијама, идемо, наравно, на свих шест. Дај Боже да тако буде.

Савет клинцу на теренчету у Бачком Јарку, или неком таквом широм Србије, с маштом да постане Мирко Иванић, еј, капитен Црвене звезде?

- Не треба да машта да буде ја, већ свој, свакако. Нека тренира, ужива у детињству, не размишља превише напред. Буде посвећен...