Кад му је Дамир Штајнер, генерални секретар ОКС, уручио трофеј за најуспешнијег спортисту у години иза нас, Александар Саша Комаров, светски шампион у рвању грчко-римским стилом, захвалио се тихим гласом и бираним речима.
- Ово је за мене велика част, добити овакво признање у земљи спорта и великих спортиста чини ме поносним – рекао је велики шампион и захвалио се тренеру, РСС, ОКС, Министарству за спорт, клубу, саборцима из тима и посебно једном човеку, Жељку Трајковићу, некадашњем најуспешнијем председнику у историји Савеза, речима „он ме је довео у Србију”.
Разговор за новогодишњи број водили смо у неколико наврата и на различитим местима. Почели смо у Зрењанину, наставили у, из два дела, у Новом Саду, па у Београду, били у друштву шампиона кад су му додељивана признања за сјајне резултате.
Подсетимо, Комаров је 21. септембра освојио титулу светског првака у Загребу са пет фантастичних победа у категорији до 87 килограма. Дуго ће се вртети филм финалног меча против Иранца Алиреза Мохадипианиа, сребрног са Игара у Паризу, кад је из минуса дошао до тријумфа и победе 4:3. На ЕП у Братислави, 12. априла, савладао је Немца Ханса Вагнера (3:1) за бронзано одличје. Освојио је за Србију једино светско злато из олимпијског спорта у протеклој години, довољно за трофеј најбољег спортисте.
На опаску како започети разговор после толиког броја натписа, кроз осмех је брзо одговорио.
- Раније сте ме, између два интервјуа, питали шта се догодило од последњег сусрета, а што нисте чули, можемо тако – предложио је великан српског спорта.
И, каквих новости има?
- Последње су да сам у грађевини, за мешалицом и лопатом у руци. Кратко речено, физикалишем с мајсторима. Купио сам у Крагујевцу стару кућу, у близини родитељског дома супруге Невене. Кренуо сам у реновирање, све срушио и остали су само зидови. После Светског у Загребу постављен је нов кров, затим електро и водна инсталација, сад је финиш малтерисања, може се рећи да је и тај посао окончан. Вероватно ће се кречити током јануара.
Шампион с лопатом и прављењем малтера?
- Ништа није чудно, волим да радим, да сам активан и не пада ми тешко. Ма, било је разговора с неком групом мајстора да само они раде, како се каже „кључ у руке”, а кад су рекли цифру нисам могао да верујем колико траже. Невенин отац је рекао да не журим, они су прокоментарисали да сам шампион и да могу да платим. Нисам желео да одговорим. Стигао је мајстор три пута јефтинији, уз нашу помоћ. И, тако сам се нашао за мешалицом.
Претпостављамо да су комшије биле изненађене?
- Не превише, јер никад не истичем остварења у спорту. Има анегдота кад су ме звали да се укључим у једну ТВ емисију. Пресвукао сам се, сео у аутомобил, обавио разговор и вратио се за мешалицу. Мало касније наишао комшија и зачудио се: „Саша, откуд овде, сад сам те гледао на телевизији?”.
То је све?
- Није, обишао сам са Невеном, а почели смо и са сином Павелом, велики део Србије. Били смо у Санџаку, Новом Пазару, на Златибору и Копаонику, кроз припреме репрезентације добро сам спознао Дивчибаре, знам да Војводину чине Срем, Банат и Бачка. Нови Сад одлично сам упознао и препешачио, такође и Фрушку гору, обишли смо и Сремску Каменицу, били у посети код Невенине другарице. Да не заборавим, пецао сам са Кристианом Фрисом на Тиси, у Сенти и опет ћемо. У плану су обиласци Старе планине, Таре и много лепог чуо сам и о Палићу, па ћу и тамо.
Закључак после туристичких путешествија?
- Србија је много, много лепа земља, баш лепа!
Да се вратимо рвању, с Пролетером сте освојили прву екипну титулу, тачније, дуплу круну?
- У Русији није овакав формат такмичења и ово ми је била прва титула. Лепо је кад се подигне шампионски пехар и клуб има богату традицију са 21 титулом. Кад сам дошао у Србију и почео да се такмичим под њеном заставом, брзо сам спознао да је Пролетер најбољи клуб, са добрим условима и одличном омладинском школом. Нико ме није притискао да напустим Крагујевац и преселим се у Зрењанин. Рекао сам тренеру Војиславу Трајковићу, пре годину дана, да желим да будем члан Пролетера и да се с породицом доселим у банатску равницу.
Урадили сте у рвању оно што нико није пре вас, рецимо, на ЕП у Букурешту, 13. фебруара 2024, нанизали сте пет победа за титулу и савладали актуелне европске, светске и олимпијске шампионе?
- То ми је била прва сениорска медаља и радо се сећам кад сам отрчао победнички круг са заставом Србије. Имао сам велику подршку и сећам се да сам, са вама, доручковао на дан финала и да реч нисмо проговорили о рвању и мечу за злато. Европског првака Иштвана Такача (Мађарска) победио сам у осмини финала, у четвртфиналу олимпијског, Жана Белењиука (Украјина), у финалу светског Алија Ченгиза (Турска). На мене нису рачунали, а био сам спреман и с формом на највишем нивоу.
Тад сте рекли, касније често понављали, да не гледате на жреб?
- Кад сам почео да тренирам рвање, увек сам желео да се борим за медаље и није ме никад занимало ко је с друге стране. Да би се освојило одличје и попело до прве позиције, мораш да победиш све противнике. Увек идем постепено и мислим на борбу са првим наредним ривалом, никад не бацам поглед у даљину, ко би могао бити противник у финалу.
Година иза нас почела је турниром Ранкинг серије у Загребу?
- Нисам био задовољан наступом, тек смо изашли из базичних припрема и форма није била на потребном нивоу. Све се то брзо исправило додатним радом и дошло до жељеног.
Тренер Војислав Трајковић каже да се најежи кад се сети последњих недељу дана априлских припрема пред ЕП у Братислави. Ваш наступ био је под упитником?
- И ја се најежим. Неколико дана пред пут на континентални шампионат морао сам у болницу, напао ме некакав вирус, било је озбиљно. Нисам желео да одустанем, лекари су били против. На своју одговорност пристао сам да будем у екипи и борим се за Србију. Иако видно исцрпљен, савладао сам Немца Вагнера за треће место. Они који су знали у каквом сам био стању пред одлазак у Братиславу, рекли су да сам начинио подвиг и да је бронза јака као злато.
За вас кажу и приметно је да сте скромни, без икаквих додатних захтева током припрема и такмичења. Само једна жеља није вам испуњена?
- Знам о чему се ради. Кад сам се у Братислави са бронзаном медаљом вратио у хотел, отишао сам у собу тренера Трајковића и желео да му је поклоним. Одбио ме речима да припада само мени. Обилазио ме у болници по неколико пута током дана, обавезно пре и после тренинга, није дозволио да ми нешто недостаје. Кад сам се лоше осећао, зора није ни сванула, позвао сам га и пробудио. Дојурио је и одвезао ме у болницу. Никад ми није рекао да треба да идем на Европско, одлука је била моја. Диван, племенит човек, свима у тиму помаже. Сви се њему обраћамо. Кад остварим резултат, првог га поменем, као и остали из репрезентације.
Доброту нико не искоришћава?
- Неее, било би сулудо. Воја жели да будемо шампиони у истој мери колико то желимо сами. Доживљавам га као старијег и искуснијег брата и знају се границе. Дуго је са најбољом селекцијом, зна посао и његова је прва и последња. Ту нема шта да се дода, одузме.
Очито да вам је рвање све?
- Породица, фамилија и рвање су ми све. Поновио бих што сам некад, доста раније, рекао. Велика такмичења су мој живот и трудим се да у њима уживам.
Са светском титулом остварили сте велики сан?
- Јесам, сањао сам злато и шампионски појас. Планетарна титула много ми значи. Освојио сам је са 26 година и рекли су ми да је испред мене још доста година успешне каријере и да неће да буде једина. Тиме се не оптерећујем, док се будем борио увек ћу да циљам највише. Много ми је жао што Георгиј Тибилов и Себастиан Нађ нису освојили медаљу у Загребу, били су близу.
Рвање је појединачни спорт, а често истичите екипу?
- Без доброг тима, екипе, нема ни доброг појединца. Чинимо све један за другог, међусобна подршка је невероватна и треба видети атмосферу кад је неко од нас на струњачи, а остали на трибинама. Наше радости и туге су заједничке, зато смо добар тим и освајамо медаље.
На почетку 2025. ви и ваши саборци из државног тима рекли сте да почињете припреме за Игре у Лос Анђелесу 2028?
- Тачно тако, кад су почеле базичне припреме то је речено у разговору с тренером Трајковићем, Давором Штефанеком, челним људима Савеза. У спорту су сва такмичења подређена Олимпијским играма. Битна су светска и континентална првенства, значајни су и турнири Ранкинг серије и неки други, али су Игре врх врхова, изнад њих нема у спорту ништа више. И у 2026. су Европско и Светско и бићемо посвећени за високе резултате, уз напомену да су сва такмичења пролазне станице за оно најважније, Лос Анђелес 2028.
У дресу Србије злата са европског и светског првенства, сад се очекује и олимпијско?
- Довољно сте ме упознали да знате да не волим да се бавим прогнозама, још мање да обећавам. Има до Игара још доста времена, пуне две и по године. Увек дајем све од себе, максимално сам посвећен на такмичењима и за мене, као и остале спортисте, олимпијска медаља је сан, златна изнад свега. Све имам, она недостаје. За свако такмичење треба да се уложи много труда, прође кроз напорне тренинге, одрекне се много тога да би се остварио успех. Изазови су увек највиши и верујем да ћу и свим наредним да одговорим како треба.
Порука за крај?
- Оно што желим у Новој години својој породици, то желим и свим другима, здравље, радост, срећу, успех... – поручио је Александар Комаров, најбољи спортиста Србије за прошлу годину.
ЛИЧНА КАРТА
Име и презиме: Александар Комаров
Датум рођења: 5. мај 1999.
Место рођења: Санкт Петербург
Висина / тежина: 180 цм / 87 кг
Породица: Супруга Невена, син Павел
НЕВЕНА
Рвање је спојило Александра с Крагујевчанком Невеном Вуловић. Било је довољно да се погледи сусретну на СП за млађе сениоре у Београду 2021, па да се роди љубав. Венчали су се у Крагујевцу 26. октобра 2023, 3. јануара 2025 родио се син Павел. Невена добро познаје рвање, била је јуниорска репрезентативка Србије и испратила је сва Сашина велика такмичења изузев ЕП у Братислави, кад је синчић имао који дан више од три месеца.
- Огромна ми је подршка, чујем је како са трибина навија – често истиче Александар.
ПАВЕЛ
Кад је постао светски првак, Комаров је, уз присуство супруге Невене, сину око врата окачио златну медаљу. Комарови су позната спортска породица, отац Андреј, некадашњи рвач, сад је тренер, водио је и кадете Русије, старији брат Артјом је од рвача постао тренер, сестра Марија има светске медаље у карлингу и на ЗОИ у Пекингу 2022. била је члан репрезентације Русије. Најмлађи Илија кренуо је Сашиним стопама. Минуле јесени, на јуниорском СП у Бугарској, освојио је бронзу у категорији до 97 кг. После Сашине светске титуле, дошао је у Зрењанин да брату честита. Само мајка Олга није у спорту.
Да ли ће Павел очевим путем?
- Нас је отац усмерио да се бавимо спортом. Био је рвач и браћа и ја смо кренули на струњачу, сестра у зимски спорт. Рано је говорити за Павела, кад буде требало сам ће да одлучи. Додуше, постоји фотографија кад смо се припремали за ЕП у Братислави, како га у Пролетеровој дворани, преко струњаче, носи тренер Трајковић – кроз осмех је рекао срећни отац.
НОВА ГОДИНА И БОЖИЋ У РУСИЈИ
Добијању признања од ОКС присуствовали су супруга Невена и синчић Павел. Морали су да преноће у Београду и пре свитања били су у авиону за Санкт Петербург. Нову годину, први Павелов рођендан и Божић обележиће у Александровом родном дому.
Повратак је планиран за 10. јануар, а Невена је већ обезбедила празнични троброј Журнала.
ТОВАР ЗЛАТА
Комаров је освајањем светске титуле урадио што нико пре њега у рвању није. Био је, по два пута, кадетски и јуниорски европски и светски првак, упарио је исте титуле и као млађи сениор, после европског злата из Букурешта 2024. и светског из Загреба, спојио је и сениорске титуле. Преостала је још олимпијска!
- Финала никад нисам изгубио – истиче Комаров.
ЗРЕЊАНИН – КРАГУЈЕВАЦ
Породица Комаров од априла је становник Зрењанина, убрзо ће да буде усељива кућа у срцу Шумадије.
- Знам питање – насмејао се Комаров. - Са репрезентацијом сам дуго на припремама и такмичењима и планирамо да Невена с Павелом борави у Крагујевцу. Остало време бићемо у Зрењанину. Као што ми је лепа Србија, лепа су ми и оба града и навикао сам и на један и други.
ДРАГО МИ ЈЕ СВАКО ПРИЗНАЊЕ
Светски шампион, пре трофеја ОКС, добио је и друга велика признања. У Зрењанину му је припала Награда града, потом је добио Спартакову, највеће признање АП Војводине у области спорта, па је пригрлио пехар намењен најбољем спортисти Војводине, РСС прогласио га је за најбољег нашег рвача, Светска рвачка федерација (УВВ) за најбољег на планети.
- Поносан сам, драго ми је и свако признање значи ми пуно, а и за српско рвање. Има много младих талената у млађим селекцијама, потенцијала за будућност и кад сам примао признања мислио сам и на њих и увек сам спреман да им помогнем.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
