Три степенице до трофеја

Име Немање Глушице, у последњих неколико година, све више избија у први план захваљујући успесима на клупи Мачве. Као ретко ко пре њега, за кратко време четрдесетогодишњи Земунац успео је да стручним радом, понашањем на терену и ван њега, завреди поверење играча, колега, челника Мачве и традиционално пробирљиве шабачке публике. Због тога не чуди што тврди да су клуб и Шабац постали његова друга кућа.

- Попут већине вршњака пожелео сам да играм фудбал, тренирајући у млађим категоријама Земуна, Змаја и Радничког (Нови Београд). Љубав је била толико јака да сам још тада одлучио да се у потпуности посветим фудбалу, ако не као играч, а онда као тренер. Завршио сам Спортску академију и као волонтер пола године радио сам у Вождовцу, а девет лета провео сам у омладинској школи Земуна. Имао сам среће да се нађем у сјајној групи људи која је имала заједнички циљ да земунску школу фудбала врати на место које јој је припадало. Највише сам сарађивао са Гораном Вуковићем и Лазаром Јанчићем, као са искуснијим колегама Драганом Шипком и Милованом Митићем. Много енергије уложили смо у овај пројекат и остварили запажене успехе, све такмичерске селекције вратили смо у највише рангове, а из наше школе редовно су излазили репрезентативци како на нивоу ФС Београда, тако и ФСС - враћа филм Глушица.

Пре четири године стигао је у Шабац.

- Као и сваки професионалац планираом сам да се опробам у сениорској конкуренцији, а истовремено сам био свестан народне изреке да нико није постао поп у своме селу. На препоруку колеге Вуковића дошао сам у Мачву и постао асистент Ивану Куртушићу, са циљем да радом и понашањем оставим што дубљи траг. Изазов је био велики и својски сам се трудио и упео да стекнем ПРО лиценцу.

Пре две године Мачва се нашла у деликатном положају.

- Изабрано је ново руководство, а на позив председника Филипа Пејовића постао сам шеф струке. Захваљујући раду и доброј координацији са свим клупским структурама све се одвијало по плану и успели смо да остваримо запажене резултате у континуитету. Реално смо процењивали објективне клупске могућност и ослањали се, углавном, на повратак домаћих играча, а приликом довођења новајлија нисмо гледали само играчки квалитет него и особине које су биле претпоставка за уклапање у нашу средину. У претпрошлој сезони усепли смо да из тешке позиције догурамо до плеј-офа, да бисмо прошлу завршили на четвртој позицији. Летос смо одиграли две добре такмице баража са нишким Радничким, све до последњих 20 имали смо активан резултат.

Амбиције су порасле у овом првенству.

- Логично је да се при сваком новом покушају подиже лествица успеха. После кикса у првом колу у дуелу са Графичаром, пред нашим навијачима, муњевито смо реаговали и попунили празнине у тиму. Играли све боље и паузу смо дочекали на трећој позицији, са два бода мање од другопласираног Вождовца, што нам даје реалне шансе да на пролеће избиоримо пласман у елиту. Посебно сам поносан на успехе у Купу Србије.

Под руководством Немање Глушице, црвено-црни су остварили велики успех и избацили два члана елите, Партизан и ИМТ.

- Елиминација суперлигаша, без дилеме, највећи је успех у мојој краткотрајној тренерској каријери. Изазов је био огроман, поготово у дуелу са црно-белима јер играју разноврсно и офанзивно и објективно имају бољи тим од нашег. Припреме за овакве утакмице су специфичне, играчимна није потребна додатна мотивација, већ уверење о могућности потенцијалног успеха. Као и пред сваки меч, одрадили смо детаљну анализу игре ривала и закључили да је најважније да издржимо налете Партизана у првих пола сата. Сви су испунили замисли и одиграли најбоље прво полувреме откакао их тренирам.

Ни у паузи није било посебних упутстава.

- Добра игра дала нам је ветар у леђа, па сам им рекао да могу мало и да се опусте и више нападају, што нам је на крају и донело велику радост. И меч са ИМТ-а био је захтеван, али ушли смо много офанзивније. Играло се обострано отворено, уз шансе на обе стране и на крају смо, уз малу дозу среће, изборили пласман у четвртфинале.

Обе вредне победе Шапчани убрају међу историјске.

- Као колектив смо деловали беспректорно и сваки појединац, од голмана Савића, до резервиста, пружио је максимум.

Апетити су сада и порасли.

- У сваку утакмицу улазим са победничким амбицијама покушавајући да такво размишљање пренесем на играче. Од пехара нас деле три степенице, покушаћемо да их прескочимо. Мачва је поред великог броја навијача специфичина по богатој историји, а као највећи успеси издвајају се два пласмана у полуфинале, уз подсећање да су тада надиграни загребачки Динамо у сезони 1988/89. и Црвена звезда, 2018. године. Било би лепо да после тријумфа над Партизаном бар поновомо те спортске подвиге. За мене и ову генерацију играча Куп Србије велики је изазов.

Све би, сигурно, било боље и убедљивије, уз очекиване потешкоће око уклапања новајлија, током већег дела јесени Шапчане нису пратиле повреде битних играча попут Враштановића, Живковића, Ергелаша, Пејовића...

- У том контексту, наши главни адути за пролеће требало би да буду добре припреме кроз које ће проћи сви првотимци, поготово они који то нису летос нису.

Рецепт за успех је једноставан.

- Сваки тренер воли да у први план ставља млађе играче, али се потом ослања на искусне кад загусти. Од првог дана трудим се да сви играчи буду исти и да имају шансу за доказивање. Због тога не волим да истичем појединце већ потенцирам на колективу и колективној одговорности. Неке од фудбалера познајем дуже од три године, појединце од летос, али трудим се да из сваког од њих извучем максимум. Додатну снагу даје чињеница да су сви професионалци, посвећени раду и заједничким успесима. Уколико наставимо да позитивну енергију из свлачионице преносимо на терен могли бисмо да се надамо слављу на крају.

Личну причу скренуо је на Мачву.

- То не треба да чуди јер су већ дуже све мисли и амбиције везане за овај клуб. Одавно сам употпуности посвећен фудбалу и тренерском позиву и увек је на уму почетна максима да остављењем дубоког трага у свакој средини иза себе оставим обострано лепа сећања. Задовољан сам животом у Шапцу и све ми се више чини да постајем Шапчанин у правцом слису те речи. Немам много времена за приватан живот, али осећам се срећним и употпуности оствареним као човек и професионалац. Вероватно све не би било тако да није велике подршке мајке Гордане и брата Вукашина - каже Глушица.