Свађао и мирио Хајдук и Звездару

Милош Ђоловић прошао је сито и решето у Београду. Фудбал му је много дао, као и он њему, то би могло да се мери данима на најмодернијим вагама. Никад није обувао копачке ван главног града, играо је у свим ранговима, од елитног до шесте лиге, а седео је и на клупама бројних клубова.

- Исто радим сад у зонашу БСК-у 1926 из Баћевца, као што је то било и по плану и програму док сам седео на клупи чачанског Борца, у друштву са Звездом, Партизаном, Новосађанима... Исто се и понашам, на терену, на улици, у кафићу, тражио сам и увек ћу да тражим само дисциплину. Озбиљно прилазим послу, другачије не знам, тако сам играо фудбал, таква је и сад прича – каже Милош Ђоловић.

Играо је за аматерску репрезентацију Београда, био и њен селектор, оседео је у фудбалу. Рођен је 10. децембра 1961, са 12 година почео је да игра у Партизану, код чувеног Минде Јовановића. Као дечак, стигао је да носи дрес и црвено-белих, додуше Црвене звезде из Малог Мокрог Луга, у омладинцима. Пре тога бранио је боје Победе.

- Пуно ми је срце што сам прве дане у фудбалу провео у друштву две легенде, сада покојника, Чаве Димитријевића и Момчила Моце Вукотића. Кад смо их видели, одмах смо се сви најежили, шта друго рећи. У мокролушкој Црвеној звезди тренер ми је био голман Љујић, дебитовао сам за први тим са 16 година, па сам отишао у војску, у спортској чети у Скопљу играо сам са Милошем Шестићем, Неђом Милосављевићем... Био сам саиграч у свом Малом Мокром Лугу, где ми је породична кућа, Мрвићу, Зорану Милошевићу, Ровчанину, Рајковићу, Карановићу, Матијашевићу... Вратио сам се у Београд и учествовао почетком јула на тада јаком турниру Црвене звезде, учествовала је Звездара, са тренером, легендарним Сретеном Срејом Ђукићем.

Ђоловић је својевремено у дечачким данима играо на позицији центарфора, а касније је прекомандован пред свој гол, на место центархалфа.

- Био сам први стрелац на том турниру, требало је да пређем у Хајдук са Лиона, а отишао сам у Звездару.

Дочекала га је екипа за поштовање, са Срејом Ђукићем на челу: Дане Медић, Молдован, Дуле Петрић и Дуле Стојић, Кнежевић, Остојић, Инге Васић, Ђокица Миленковић, Корак, Небојша Ушке Вучићевић, Ђиновић, Манић, Дарко Шушњар, голман Слоба Влајковић, Аца Радовић, Дејан Смиљанић...

- Сећам се да је пре мог доласка у ОФК Београд отишао Ђорђе Серпак, а Ранко Стојић у Партизан. Среја Ђукић ми је много помогао у каријери, четири године провео сам у Звездари, послао ме је из напада на место команданта одбране. Повредио се Смиљанић, играо сам поред Стојића, Молдована, Шушњара, Манића...

Завршио је каријеру дугу 18 година на месту центархалфа, играјући од 1981. до 1999.

- Копачке сам окачио о клин на утакмици у Суботици, Спартак нас је победио, бранио сам боје Хајдука са Лиона, а Суботичани су имали сјајан тим, предвођен легендарним центарфором Анталом Пухалаком. Шпица сам играо 12 година, као младић, аматерски играч, био сам нападач са сјајним одразом, имао сам добар тајминг, тренери су ценили моју брзину, лежало ми је то место. Среја ме вратио назад, унапредио ме, јер је веровао у мене, много пута рекао ми је да сам га подсећао на њега док је играо за Трепчу. Ђукић је мој фудбалски отац.

На ред је дошао одлазак у Раднички (НБ), 1986. потписао је уговор.

- Тренер је био Милован Кића Ристивојевић, а на терену сјајни играчи и људи: Мијодраг Дабић, Хоша Стефановић, Бора Дукић, Душко Кошутић, Аца Радовић, Владан Милојевић, доскорашњи Звездин тренер, Владимир Шуберт, Ивица Шимичић, Живојин Јушкић, Синиша Прерадовић, Денис Пртењача, Горан Шанта Алексић, Зденко Муф, Дејан Глушчевић, Владан Исаиловић, браћа Миљковић, Драган Скендерија, Ненад Ставрић, Мандић... Одличан тим, генерација Радничког за сва времена.

Кад је дошао Кића је био смењен, а стигао је Љубиша Тумбаковић.

- Имао сам срећу да сам после Ђукића упознао Тумбу, имао је визију, био сам изненађен тренинзима. Велики је то плус, јер сам имао уз себе добре људе, сјајне тренере, играо сам у одбрани са Шубертом и Ђурићем. Све најлепше о господину Тумбаковићу, као и о Зорану Бати Мирковићу, Гордану Петрићу, Бранку - Блекију Војиновићу, а Марко Николић ме подсећа на Тумбу. Звездаш сам од рођења, ценим и Владана Милојевића, играли смо заједно у Радничком. Направио је успехе са Црвеном звездом и то мора да се вреднује. Поштујем и Славољуба Муслина, Дејана Станковића, Грофа Божовића, Ратка Достанића, а поготово легенде Владимира Пижона Петровића и Милоша Шестића, мог тренера у Вождовцу.

Гледао је, каже Ђоловић, недавно једну слику, заискрило је у очима.

- Волим што сам београдско дете, као и ови људи. Марко Николић је играо за Дорћол, а Ратко Достанић и ја били смо тренери у клубу испод Калемегдана. Док сам гледао ту слику није ми било баш свеједно, вратила ме у давна и дивна времена. Са свима сам остао пријатељ, а не постоји клуб где сам затворио врата, није важно да ли као играч или тренер. То је човеку највећа сатисфакција, дража од новца.

Паузу у тренерском послу није имао, а као играч променио је више од 50 тренера.

- Играо сам јер сам то заслуживао, био потребан тиму, важио сам за великог радника, дисциплинованог, направио сам све искључиво радом. Научили су ме да мораш да волиш нешто да би се тиме бавио, све остало је неозбиљност.

Ђоловићу управо тече други мандат у зонашу из Баћевца, вратио се на позив председника Слободана Станимировића. Знали су у првој епизоди за сјајне резултате, дугу серију победа, а БСК 1926 је сад близу прага Српске лиге Београд.

- Не волим кашњења на тренинге и недисциплину, мрзим кад се олако схватају обавезе. Учен сам да поштујем себе, а и друге, знам да је рад најосновнија ствар за долазак до циља.

Никад му, како каже, нико није гледао кроз прсте.

- Свуда сам био капитен, у Лугу, Звездари, Хајдуку, Вождовцу, Београду са Карабурме, Балкану из Миријева... Свађао сам, док сам играо, а касније и мирио велике ривале, Хајдук и комшије са Булбулдера. Tај дерби био четврти у граду, већи од њега били су на Маракани и у Хумској, затим кад играју ОФК Београд и Рад, а онда Синђелић са Обилићем.

Ђоловић се не сећа да ли је имао паузу у тренерском послу дужу од пола године.

- Био сам на клупи чачанског Борца у Супер лиги, после одласка Игора Спасића, са којим сам претходно добро сарађивао, наишла је епизода у добановачкој Будућности. Пријатељима често причам да сам са Радничким, од Друге српске лиге стигао до друштва вечитих ривала. Имам 13 пласмана у виши ранг, са Вождовцем, Хајдуком, Београдом, Балканом... У дресу Хајдука и Радничког играо сам у елити, сећам се често и голова у последњим тренуцима. Преузео сам екипу са Лиона од покојног Богића Богићевића, а у дербију на Лиону против Звездаре недалеко од мене стајао је нажалост такође покојни Ненад Ставрић. Та утакмица у Другој лиги посебно ми је драга, није било победника - 1:1.

На Лиону је погодио мрежу Звездаре за 2:1, као штопер, био је то меч за виши ранг, Бранко Ђокић седео је на клупи Хајдука. Најдуже је играо за Мајсторе и Булке, по пет година, као центархалф постигао је 12 голова за пет и по месеци, рачунајући и добро изведене пенале, није лако бити стрелац ни са беле тачке.

- У Хајдуку сам провео највише времена, готово деценију. Три најдража клуба, у смислу успеха су Раднички, Звездара и Хајдук, а тренерски гледано, Дорћол, Синђелић и лионски Голубови. Хајдук је моја судбина, у њему сам био играч и тренер, два пута враћао сам се у Звездару као играч.

Једино се у тренерском послу враћао и започињао другу епизоду на Лиону и у садашњем клубу из Баћевца.

- Није ме срамота што сад радим у четвртој лиги. Знам како је радити у аматерском фудбалу, мање је новца... Сви смо, уосталом, почели из нижих лига... – затворио је Милош Ђоловић албум фудбалских и животних слика.