Коковић: Важно је капирати, не копирати

Од квалитета какви красе доказане тренере може се скројити подужи списак. Енергија, амбиција, креативност, знање, интелигенција, ентузијазам, прилагодљивост, одлучност, посвећеност, стрпљење... Ставке су готово непресушне, појединцу тек неколико може бити довољно за озбиљну каријеру, али кад иста особа прикупи већину - почиње да обликује фудбалску игру у својој земљи. Препознао је то и Фудбалски савез Србије, кад је награду за најперспективнијег тренера предао у праве руке - Радомиру Коковићу, шефу струке панчевачког Железничара.

Иако је данас (6. јануара) напунио тек 42 године, млади стручњак већ је оставио дубок траг у тимовима које је водио, на пут ка великанима свог посла кренуо је из родног Краљева.

- Одрастао сам у Краљеву, први сусрет с фудбалом био је на улици, наравно, потом у фудбалској школи коју је основао мој отац. И омладински стаж почео сам у клубу из родног места, Слоги, наставио у Црвеној звезди, ОФК Београду, па Америци, на Универзитету Мериленд. По повратку у Србију први сениорски ангажман имао сам у Раду, затим Кини, Напретку из Крушевца и Земуну, где сам и завршио каријеру у 30. години – пролетео је Радомир Коковић кроз играчке дане.

Евидентно су „ударили” квалитетан темељ за тренерску каријеру, која је стартовала на - Далеком Истоку.

- Први професионални ангажман имао сам у Кини, код нас - у Синђелићу, затим Земуну, па Вождовцу, који ми је био највећи искорак, ту сам стекао одређену афирмацију. Следиле су кратке епизоде у Графичару и Радничком из Ниша, после чега сам остварио и значајнији интернационални ангажман одласком у Турску, две године водио сам Гецтепе. По новом повратку у нашу земљу имао сам кратку епизоду у Партизану, као помоћник, да би уследио долазак у Железничар из Панчева.

Иза чистих података крије се много дубља прича, с централном фигуром на коју је Коковић увек могао да се ослони.

- Највећи утицај на мој тренерски развој свакако је имао мој отац (Ђоко Коковић). Усадио ми је љубав према модерном фудбалу, подстицао да увек размишљам у ком правцу иде, како ће да изгледа за десет година, а не како се игра сад. Он је неко ко поседује огромно искуство, поготово у раду с младим играчима и њиховом развоју. Тренутно је ангажован на „спасавању” Слоге из Краљева, центра који је много дао српском фудбалу, изнедрио велики број репрезентативаца, а у јако је тешкој ситуацији... Што се тиче мушког дела породице, деда је био голман и тренер Слободе из Ужица, остатак фамилије нема додирних тачака са спортом, генерално.

Кључних момента у каријери по правилу је више, а за Коковића...

- То су увек најтеже ситуације, порази и откази. Кључан је „дан после”. Увек сам се трудио да гледам ширу слику, да из тешких ситуација излазим бољи, да ме не пољуљају различита мишљења, већ да останем фокусиран на процес и лични развој.

Радомир Коковић сад бије суперлигашке битке на челу клупе Железничара из Панчева, а како му иде – најбоље говори поменуто признање од стране српске куће фудбала, односне резултати међу којима се издвојила нова „демонтажа” Парног ваљка, у Хумској – 3:1. Може се рећи и да је популарна Дизелка хит јесењег дела сезоне, пета је у првенству, са 31 бодом – само једним мање од Новог Пазара.

- Сезона са Железничаром је изазовна и тече сасвим задовољавајуће до сада. Имамо изузетно млад тим, свестан сам да ће да буде осцилација, што је и природно, важно је да сви у клубу останемо посвећени развоју и тежњи ка препознатљивости - у начину игре и самом функционисању колектива. Амбиције су да наставимо да растемо, останемо доследни политици и визији клуба и на пролеће будемо бољи него до сада.

Неће да буде лако, али се чини да је с Коковићем све могуће.

- Кључни су вера у себе, доследност и посвећеност. Посао фудбалског тренера тражи различите вештине, нису увек пресудни тактика и фудбалска стручност. Комплексност занимања захтева способност комуникације, управљање ресурсима, познавање психологије, филозофије и многих других ствари које нису нужно уско везане за терен и тактичку таблу.

У великим тренерима...

- Не тражим узоре. Гледам да схватим разлоге иза њихових деловања. Наш највећи фудбалски ум Миљан Миљанић је рекао: „Важно је капирати, а не копирати.” Трудим се да се држим тога – закључио је Радомир Коковић.