Причешћем у манастиру испунио братову жељу

Другог викенда децембра, иза југа Маракане у мечу са РФК Графичаром (0:0), фудбалери Смедерева 1924 завршили су јесењу сезону на петом месту. Испунили су бар за сада зацртане амбиције клуба.

Као ретко када, током летњег прелазног рока, обављено је готово комплетно реновирање тима, па не чуди што је за ту прилику ангажовано 20 новајлија. Међу њима, дрес некадашњег суперлигаша и освајача купа, задужио је и Јован Митровић (24), рођени Смедеревац и некадашњи омладинац клуба. Доласком поузданог штопера, задовољство нису крили Саша Бранежац, директор, Часлав Илић, председник, и Марјан Миленковић, генерални секретар, као ни Никола Митић, шеф струке.

Стасити дефанзивац фудбал је заволео поред старијег брата Николе, рођеног 1995. године, и Петра (1998), тада пионира ФК Равни гај из Малог Орашја, где су живели са породицом. Сплет околности одвео га је Петлић СД 2006, где је научио фудбалску азбуку.

- На турниру у балону крај спортског центра учествовала је и екипа из мог места, где сам по општем мишљењу био један од најбољих. По препоруци Срђана Михајлоског, председника Петлића, и тренера Ивице Пејића прихватио сам да постанем њихов члан. Вредно сам тренирао и радио све што се од мене захтевало, слушао савете и учествовао на бројним турнирима код нас и у иностранству. Тих неколико сезона у Петлићу које су обележили и бројни пехари, један су од најлепших периода моје младости - каже Јован Митровић.

На истеку кадетског стажа постао је члан омладинског погона „оклопника”, а у дуелу са Трајалом уписао је и сениорски деби. На наговор тренера Драгана Ђорђевића и Александра Деспотовића преселио се у ОФК Михајловац и за кратко време постао адут одбране зонаша. Истакао се и са неколико голова, па су се Михајловчани на убедљив начин вратили у Српску лигу „Запад”.        

Све боље игре Јована Митровића нису остале незапажене, што га је на крају сезоне одвело у Земун. Брзо се изборио за статус стандардног првотимца, а онда се догодило нешто што је шокирало Србију. У незапамћеном масакру у Дубони и Малом Орашју, међу страдалима били су његов брат од стрица Марко, као и рођени брат Петар.

- Било је то 4. маја 2023. године кад је један болесни ум завио у црно бројне породице. Одмах сам са братом Николом кренуо ка месту трагедије, где је било и тело нашег брата Петра. Још је давао знаке живота, одвезли смо га у смедеревску болницу одакле је пребачен у установу „Драгиша Мишовић”, а потом са тешким прострелним ранама и у Клинички центар Србије. После две недеље пробудио се из коме што нас је силно обрадовало, није могао да говори, али успели смо да комуницирамо. Уследиле су још две операције, стање се поново погоршало и после 53 дана борбе за животом преминуо је 23. јуна.

Петар је, као и оба брата, био велики заљубљеник у фудбал. На његову иницијативу, две године раније, поново је активирао рад до тада угашеног ФК Равни гај, а брзо је постао и капитен. Имао је и велику жељу да оде на ходочашће у манастир Тумане и да се причести. Да би испунио једну од неостварених жеља брата Петра, Јован Митровић се крајем 2023. године одлучио на потез којем се дивила цела Србија. Са Алексом Бајчићем, некадашњим саиграчем и најбољим другом из Михајловца, решио је да трчи од места трагедије у Малом Орашју до манастира Тумане и комплетан приход од те хуманитарне акције поклони младима који су тешко рањени у свом месту и Дубони.

- Пре него што смо кренули ка манастиру чуо сам се са игуманом Димитријем и објаснио о чему се ради, што је са задовољством прихватио. Са Алексом, уз пратњу брата Николе и Петра Цвијовића, пријатеља и физиотерапеута кренули смо 29. децемра и преноћили у Пожаревцу. Сутрадан смо наставили са трчањем и деоницу од близу 100 километра релативно лако поднели јер смо имали велики мотив, а били смо и у тренажном процесу. У вечерњим сатима стигли смо до Тумана, где нас је после коначишта чекало пријатно изненађење. Испред манастира је стигла група од двадесетак мештана из Малог Орашја, дошли су да нам пруже подршку. По обављеној литургији и причешћу помолио сам се богу и осетио огромно олакшање јер сам испунио животну жељу брата Петра.

Потез момка великог и племенитог срца и његових пријатеља наишао је на подршку људи добре воље. Од хуманитарне трке прикупљено је 6.600 000 динара који су дати тешко рањеним младићима и девојкама у безумном чину и масакру.

- Све породице које су изгубиле синове, ћерке, браћу и сестре траже начине утехе у њиховим неиспуњеним жељама. Кроз остварење тих жеља траје сећање на њих и присуство њиховог духа, амбиција, доброте и љубави.

У знак сећања на све жртве, на донираном терену за мале спортове са вештачком подлогом у Малом Орашју, сваке године се 4.маја одржава турнир у малом фудбалу, а 23. јуна и меморијал „Петар Пеца Митровић”.

Један од тежих тренутака Јована Митровића био је кад су га десет дана после трагедије људи из Земуна питали да ли може да одигра дерби са ОФК Београдом који је одлучивао о првом месту.

- Тих дана био сам под великим набојем и у шоку. Да бих се бар мало отргао од црних мисли, одлучио сам да се прикључим екипи и изађем на терен. На насу жалост, минималцем је славио тим са Карабурме и изборио пласман у Прву лигу.

На крају сезоне прешао је у Инђију где је напредовао код тренера Јована Голића. Остао је 18 месеци, освојио друго место и отисао на Исланд, у троструког шампиона и петоструког освајаца купа.

- Исланд је био велики изазов, игра се мало другачији фудбал. Добро сам се, ипак, снашао и много тога научио. Систем такмичења је прилагођен климатским условима, а после осам месеци вратио сам се са више самопоуздања, енергије и жеље за успехом.

Са новим искуством вратио се у родни Ђурђев град.

- Осећам се лепо јер сам дошао у мој клуб. Током минуле сезоне красило нас је заједништво у свлачионици и на терену, уз подршку руководства и стручног штаба. Одлично смо стартовали, а онда су наишли тренуци кризе из којих смо изашли још јачи. Задовољан сам како смо играли током јесени, као и стањем на табели. Учинићемо све да задржимо висок пласман и да се истакнемо добром и препознатљивом игром - јасан је Јован Митровић.