Почетна / Фудбал / ЕКС ЈУ

ПОГЛЕД С КВАРНЕРА – Радовић: Жалим једино што нисам играо са кумом Муслином

Милан Радовић, голгетер Прве лиге СФР Југославије у сезони 1980/81, радо се сећа успешне каријере грађене у нашој земљи и Француској
ФОТО: Фејсбук

Привилегија је било уопште играти у Првој лиги СФР Југославије, а бити голгетер подвиг, поготово за играча мањег клуба. Милану Радовићу успело је да се прослави у сезони 1980/81. као нападачу Ријеке. Претходно је популарни Крља са саиграчима донео на Кантриду пехаре купа 1978. и 1979, као и трофеј Балканског купа, такође, 1978. Бриљантну каријеру рођени Ужичанин завршио је у Бресту 1984. Раније него што је очекивао Радовић је окачио копачке о клин. Био је то његов крај у фудбалу. Данас живи миран пензионерски живот у Ловрану, крај Опатије, недалеко од Ријеке и са задовољством је пристао да отвори душу читаоцима Журнала.

- Одрастао сам у Београду. У тадашњем Титовом Ужицу само сам рођен 15. јула 1952. Родитељи су ми се због посла преселили у главни град, тако да сам као дечак почео да тренирам у ПКБ-у из Падинске Скеле. После Железника и Београда са Карабурме преселио сам се у Раднички из Пирота - листа биографију Радовић.

Пироћанци су у то време били стабилан прволигаш...

- Имао сам срећу да су на челу свих клубова у којима сам играо били способни и квалитетни људи. Драган Николић истовремено је водио Раднички и чувену фабрику Први мај. Свуда сам био најбољи стрелац тима.

Голови крај Нишаве препоручили су вас Ријеци?

- Председник Николић је без мог знања преговарао са Ријечанима. Рекао сам му да желим да останем у Пироту још пар година, али је инсистирао да одмах одем како му не бих затворио врата тог тржишта. Пристао сам да само одем и видим како је, нисам обећао потпис.

Постали сте, ипак, играч Ријеке?

- На Кантриди ме је чекао Љубо Шпањол. Одвео ме је у Опатију, у коју сам се заљубио на први поглед. Поставио сам Ријечанима високе захтеве, желео сам да ме одбију. Све су прихватили. Рекао сам им да морам да се консултујем са супругом. Кад сам је позвао препустила је мени одлуку, прихватио сам понуду.

Остало је историја, заблистали сте и на прволигашкој сцени?

- Нисам се покајао. Уосталом, остао сам да живим у Кварнеру. Нисам имао проблема ни током рата. Нико ме није питао ни шта сам, ни одакле сам. Кварнер је најлепши део Хрватске, култура живљења је на знатно вишем нивоу него у Србији.

Прославили сте се у Ријеци пре свега освајањем три трофеја?

- Први пехар освојили смо победом против Трепче у финалу, постигао сам једини гол. Дочек у Ријеци био је неописив. Било је више људи него приликом скорашњих прослава две титуле у Хрватској. Бака са штапом дошла је да нас поздрави. Био је то први трофеј за град, касније смо поновили успех, на нас су се угледали ватерполисти и кошаркаши.

Следеће године тријумфовали сте у масовнијем такмичењу против Партизана?

- Служио сам војску те сезоне и имао срећу да добијем наградно одсуство и играм у финалу, само у реваншу у Београду. Тренирао сам са Трифуновићем, Преказијем, Клинчарским, онда играо против њих и победио их.

Ријека је, ипак, била мали клуб да би тријумфовала и у првенству СФРЈ?

- Тешко смо оштећени у сезони 1980/81. Били смо први и мени су против бањалучког Борца поништена два чиста гола, ривал једном пређе центар и затресе нам мрежу за победу. Бежали бисмо шест или седам бодова да смо славили. Затим је покојни Мита Ружић против Вардара у Скопљу добио црвени картон. Имали смо сјајан тим: голман Аврамовић, Јеролимов, Цукров, Десница, једини позитиван скор са великом четворком. Најважније је да смо успоставили нераскидиво пријатељство - и данас се чујемо, понекад видимо и сетимо се прелепих дана из играчке каријере.

ФОТО: З. Репић

Имали сте и запажене роле на европској сцени?

- Јувентус нас је 1980. елиминисао у четвртфиналу Купа победника купова. Играли смо, практично, против репрезентације Италије, Зофа, Ђентилеа, Кабринија, Ширее, Тарделија, Бетеге... На Кантриди није било голова, оштећени смо за пенал. Турски судија помогао је Старој дами у реваншу. Ђентиле ме је у петерцу повукао за руку, успео сам да једва добацим лопту до Зофа, о пеналу арбитар није размишљао. Играли смо тих година против сијасет великана попут Арсенала, Тотенхема, Фејенорда, Милана, Интера, Брижа, Андерлехта у пријатељским и такмичарским утакмицама.

У Бресту сте провели три сезоне?

- На толико сам потписао, али сам на почетку треће сломио ногу и завршио каријеру. Имао сам још понуда, био четврти стрелац у европским шампионатима. Играо сам и за селекцију Европе у Турској, на 100. годишњицу рођења Ататурка. Требало је да пређем у Лидс, али нисам могао да добијем радну дозволу. У Брест сам отишао због Драга Бабеца, који ме је после разочарао као човек. У првој сезони био сам проглашен за најбољег странца у Француској, по гласовима тренера. Бордо је нудио тројицу играча Бресту за мене, али председник ме није пуштао, нити сам хтео да одем. Нажалост, у Монаку сам сломио ногу, баш кад су родитељи дошли да ме гледају.

Остала вам је неиспуњена једна жеља?

- Славољуб Муслин је мој кум, због мене је дошао у Брест и нисмо играли заједно. Требало је да будемо заједно у Београду, Раду, Радничком, Звезди, негде није било мене, негде њега. Штета...

Могао је разговор са Миланом Радовићем да потраје и дуже. Прегршт анегдота, занимљивих детаља из богате каријере свакако су свима занимљиве. Сећања на велику земљу и лепа времена никад не бледе. Популарни Крља био је један од оних који су обележили првенства СФРЈ, једног од најјачих у Европи...

ФРАНЦУЗЕ СМО УЧИЛИ ПРЕУЗИМАЊУ

Да ли је осамдесетих година прошлог века француско првенство било јаче од југословенског?

- Тамо је било више слободе у игри. Али, Душан Ненковић дошао је за тренера Бреста, одбрамбени играчи нису знали шта значи преузимање. С друге стране, Французи су били одговорнији у игри и на тренингу од нас. Инвол Рус сам ја научио како да чува нападаче, рекао сам му какве штосове користимо, касније је постао репрезентативац.

ЖАЛ ЗА СП 1982.

Сигурно жалите што нисте били у саставу за СП 1982. у Шпанији?

- Криво ми је, постигао сам 26 голова за Ријеку. Играо сам за селекцију странаца, Енверу Марићу на три утакмице девет пута затресао мрежу. Био сам специфичан шпиц, стално утрчавао на прву стативу после корнера, највише голова сам тако постигао. Имао сам место на ширем списку, не и на коначном.

ПРИЗНАЈЕМ САМО КАНТРИДУ

Како доживљавате Ријеку већ деценију на другом стадиону?

- Не признајем Рујевицу, то је тренинг камп. Кантрида је међу најлепшим стадионима на свету. Причали су ми људи из Штутгарта кад су гостовали овде да нигде нису видели фудбалски објекат на тако лепом месту. Коса ми се диже на глави кад видим да Опатија игра на Кантриди, а не Ријека. Планира се нов стадион и небодери око њега, а где ће бити паркинг простор за људе који ће живети у тим зградама.

УМРО БИХ ДА САМ БИО ТРЕНЕР

По завршетку каријере нисте имали функцију у Ријеци?

- Да сам се определио за тренерски позив, досад бих умро. Превише емотивно доживљавам утакмице Ријеке, супруга ме опомиње да сам код куће гласан кад гледам фудбал. Редован сам на Рујевици као навијач. Радим у осигурању и даље, пензионер сам, али не знам шта ћу са собом без обавеза.

ПРВИ ГОЛ АРСЕНАЛУ

Пратите ли стране шампионате?

- Да. Арсенал игра најлепше у Европи, то је уметност, на један додир што захтева много трчања. Прву утакмицу за Ријеку одиграо сам баш против лондонских Тобџија, постигао сам гол на свој начин, са прве стативе.

ХРВАТИ ИМАЈУ КУЛТ И НАБОЈ

У чему је основна разлика између репрезентација Хрватске и Србије, по резултатима Коцкасти су миљама изнад Орлова?

- У Србији су сталне свађе. Одрастао сам у Београду и тамо ни у време Југославије није било толике припадности и националног набоја. У Кварнеру сви полудимо кад игра Хрватска, у било ком спорту. Играчима то много значи. Постоји и култ репрезентације.

ЂАЛОВИЋ ТРЕБАЛО САМ ДА ОДЕ

Јесте ли очекивали да Радомир Ђаловић буде смењен у Ријеци пар месеци после освајања дупле круне?

- Поштујем га, али је сам требало да осети тренутак и оде. Да је то учинио вратио би се било кад. Срећно смо били прваци захваљујући киксевима Хајдука и Динама. Сад са Санчезом на клупи не видим тренерски рукопис.

НЕМОГУЋА РЕГИОНАЛНА ЛИГА

Не прича се више о Регионалној лиги на простору некадашње СФРЈ?

- Изгубио се ривалитет, а и много је будала који би ометали одвијање такмичења. На Рујевицу не улазим са навијачима, али ме претресају до голе коже и онда видим пиротехничка средства на терену?! У кошарци је публика културнија, зато је и успео пројекат заједничке лиге.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт zurnal.politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта zurnal.politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.