Јагодинци за част, остали за спас

Јесења сезона за четири поморавска српсколигаша није донела очекиване резултате. Из ГФК Јагодине исказиване су жеље за пласман у прволигашко друштво, Морава 1918, после сјајне дебитанске сезоне желела је останак у врху „Истока”, надања за добре игре и мирну пловидбу српсколигашким водама исказивали су и Параћинци, док је из Рембаса, повратника на позорницу, после три сезоне играња у зони, најављивана борбу за средину табеле. 

Епилог, међутим, није био ни близу очекиваног. Посртање готово од старта исказали су Ресавичани и Ћупричани. Од Мораве 1918 очекивало се да би с тренером Дејаном Поповићем могла да направи корак напред. Све је, иначе, добро почело, на премијери је пао Раднички из Пирота (3:1), уследио је реми у Параћину у дуелу с Јединством (1:1), али нерешен резултат (1:1), пред својим навијачима, у дуелу са Дунавом био је први разлог за бригу. Поготово јер се до бода дошло у трећем минуту надокнаде. Био је то  наговештај да нешто не штима, а то су потврдили и резултати у наредних пет кола кад су освојена тек два бода. Порази на гостовањима од Ђердапа (0:1), ОФК Бора (1:3) и Синђелића (1:2) могли су и да се подведу под нормално, али два ремија, на свом терену, са Власином (3:3), после вођства од 3:0 у 78. минуту, и ГФК Јагодином (1:1), кад  је бод спасен  у петом минуту надокнаде, били су знак за узбуну.

Епилог таквих игра био је смена на тренерској клупи и одлазак тандема, Дејан Поповић – Марко Радић. До краја јесењег дела тим током утакмица није имао тренере, а рад на тренинзима био је поверен Вељку Тасићу и Владици  Радовановићу задуженим за голмане. Ћупричани су на крају јесени дошли до „коте 17”,  што им је донело 11. место и привид да би током пролећа могли да избегну нежељени епилог испадања, али  трауматични утисак је остао.

Драматичније је било у Јединству. Параћинци су неколико година навикли симпатизере да током јесени посрћу и падају, да дуго кокетирају са зоном испадања, али да се током пролећа уздигну и изборе пласман у средини табеле. Пре старта сви су били решени да им се стална игра на ивици жилета не понови, али поново није све било према жељама клуба, иако на првих пет мечева нису остили горчину пораза, а девет од 15 бодова показали су да је параћински тим на добром путу. У том периоду, екипа тренера Дарка Миладиновића није одушевила игром и ефикасношћу, јер су мреже Тимока 1919, Мораве 1918, Трстеника, Рембаса и Рудара 2016  погађане по једанпут. Као резултат тога била су три почетна ремија са Зајечарцима, Ћупричанима и Трстеничанима и минималне победе у дуелима са рударима из Ресавице и Алексинца. 

Зла коб, међутим, надвила се над параћинским српсколигашем, а клуб је захватио вртлог лоше организације. Тешко је донети закључак шта је тачно пошло по злу, али погубно је било касно плаћање финансијских обавеза према ФС РИС и службеним лицима. Иако упозорени да морају да плате обавезе за котизацију и таксе за службена лица, у клубу из града на Црници нису посегли за новчаником. На све то надовезало се и одбијање играча да наставе да тренирају, јер ни њима нису исплаћиване договорене принадлежности, па је уследио колапс.

Параћинци су на гостовање у Пирот отпутовали само са осморицом играча, а меч је прекинут после 12 минута код 4:0 за домаћина. Уз то, клубу је стигла и прва казна, јер је утакмицу играо под суспензијом па је остао без бода. До краја јесење трке, Јединство на тренинзима није имало већину играча, а тренер Миладиновић ретко је долазио на тренинге. Све до 13. кола, низале су се  казне одузимања бодова, па су пред 15. коло и утакмицу с Јединством 1936 на конту била само три бода, за улогу „фењераша”, а ни победа над Крушевљанима (3:1) није много тога поправила. За сада је извесно да Параћинци немају тим, нити се управа оглашава о даљим корацима.

Једино у ГФК Јагодини резултати могу да се сматрају успешним. Јагодинци су најављивали повратак на прволигашку позорницу, али нису одустали од концепције стварања играча и тима. Шанса је поново указана младим играчима, а у комбинацији је било 14 који су 2006. годиште и млађи. Најмлађи је голман Матеја Живковић, 2009. годиште, а сјајно је бранио мрежу у мечу са Радничким (2:0). Ту су годину дана млађи Џенан Демировић и Димитрије Гвозденовића, као и Јован Лазић, Михајло Илић, Михајло Недељковић, Димитрије Гвозденовић, Петар Јосић, Вук Стојаковић... Највећи терет изнели су Милош Маљукан, Вељко Чарапић, Стефан Киш, Игор Марисављевић, деветоструки стрелац, Александар Петровић.

Улазак у првенство с новим тимом допринео је губитку корака са Боранима, али како је првенство одмицало јагодински тим газио је све чвршћим кораком. На крају, зимује на другој позицији са десет бодова мање од Бора. Жал је остао за бодовима из утакмица с Власином (2:2), ОФК Брзим Бродом (1:1) и Моравом 1918, јер би с њима на конту потера за лидером била могућа.

- Нисмо одустали од пута стварања играча, а то нас је поново коштало или ће нас коштати да не будемо први. Наставићемо, ипак, да газимо својим путем и чекамо шансу. Борани се и даље појачавају и ангажовали су нашег капитена Драгана Игнића, али имамо замену међу младим играчима. Милош Маљукан је показао да је преболео младалачке болести и да постаје вођа. Александар Петровић је летос дошаио из Мораве 1918 и постао је први стрелац тима, а Симо Врбљанац и Стефан Киш показали су се као сјајан тандем у  одбрани и показују способност да буду лидери – каже Зоран Терзић, тренер јагодинског српсколигаша.