СТРУЧНИ УГАО: Умор који је стигао пре циља

Пораз Србије од Аустрије (26:25) сам по себи не би имао тежину какву је на крају добио. Оно што му је дало додатну озбиљност јесте коначни расплет групе, у којем је победа Немачке над Шпанијом послала Србију на четврто место и изван круга 12 најбољих репрезентација Европе. Тиме је Србија уместо наставка такмичења упућена у предквалификације за Светско првенство 2027 – не као последица једне утакмице, већ збирног исхода.

Србија је у дуел са Аустријом ушла са великим емотивним и енергетским пражњењем после сензационалне победе против Немачка. То се видело у приступу, борби и жељи. Али се исто тако видело и нешто друго – ограниченост ротације и немогућност да се интензитет задржи свих 60 минута.

Утакмица је била изједначена готово до краја, али је ушла у зону у којој се не побеђује енергијом, већ дубином.

Кључни проблем Србије није био улазак у меч, нити дисциплина у првом делу. Проблем се појавио средином другог полувремена, када је ритам природно опао, а екипа више није имала довољно снаге да одржава исти ниво контакта и јасноће у нападу.

Напад је тада изгубио структуру: нестало је јасне идеје у позиционој игри, одлуке су постајале спорије,лопта се дуже задржавала без конкретног решења.

Истовремено, централни блок је почео да губи чврстину у последњих 15 минута. То није изненађење – највећи терет у том сегменту изнели су Марсенић и Пешмалбек, без реалне могућности за дужи предах. На овом нивоу, континуитет у средини одбране је питање ротације, не воље.

Ако је постојао сегмент у којем Србија није попуштала ни у једном тренутку, то је био гол. Милосављев је био на висини задатка током читаве утакмице и један од разлога зашто је Србија до самог краја била у игри за победу.

Његова стабилност је прикривала пад у другим линијама и омогућила да се меч не преломи раније. То је голманска партија која улази у категорију професионалног максимума, чак и када резултат не иде на твоју страну.

У завршници, Србија је имала неколико напада да преузме контролу или да бар извуче реми. Међутим, комбинација умора, краће ротације и смањене идеје у нападу учинила је да ти напади остану без завршетка какав су имали у претходним мечевима.

Важно је рећи јасно: Србија је на овом првенству показала да може да победи врхунске селекције, али и да још нема дубину да то понавља из меча у меч. То није неуспех идентитета – то је граница тренутног капацитета.