„Није требало да журим са Маракане”

Небојша Бандовић дете је Сутјеске из Никшића, пре дебија за први тим отишао је у Црвену звезду. Био је члан омладинске репрезентације Југославије, желео да игра у Бајерну, али је завршио у малом фудбалу. Данас у САД-у слови за пребогатог човека, јер је у трговини некретнинама имао више среће него у најпопуларнијем спорту.

Он је у фудбалу све знао: да жонглира, дрибла, центрира, шутира, погађа из свих позиција. Био је талентован као мало ко, за кратко време остварио много, а онда се судбина умешала – али му то није нашкодило. Постао је још познатији, мада, да је остао у Југославији и Црвеној звезди, ко зна – вероватно би постао њена звезда, једна од најсјајнијих.

Рођен је 16. септембра 1965. у Никшићу. Занимљиви су му почеци у фудбалском спорту.

- Играо се школски турнир, где су ме људи из Сутјеске приметили и каријеру сам започео у пионирима Никшићана. Сан свих мојих другара и мене био је да играмо за Сутјеску. Тако сам и ја почео на стадиону крај Бистрице. Тренер пионира, некада ас тог тима, радио је са мном. Била је част носити дрес тима који је увек био на цени - прича Бандовић.

У једној телевизијској емисији, а то је касније више пута поновио, Дејан Савићевић рекао је да је Небојша био већи таленат од њега.

- Дејо је увек био мој другар, мада је одувек постојала љубомора и ривалитет између Будућности и Сутјеске, односно Подгорице и Никшића, између играча. Дејо и ја то нисмо имали – сродили смо се, дружили се, играли у репрезентацији Црне Горе и он је за мене увек био велики човек. Таквим речима служе се само велики људи, а он то јесте. Дејо је јако посебан тип. Поштен је, искрен, има мишљење и био сам пријатно изненађен његовом изјавом. Захваљујем се и овом приликом. Ако је он то стварно рекао, будите сигурни да тако и мисли.

Бандовић је почео је у Сутјесци, а у репрезентацији Црне Горе играо  је заједно са Дејаном Савићевићем. Ту је био и Рефик Шабанаџовић.

- Савићевић, Шабанаџовић и ја били смо златна тројка Црне Горе. Рефик је играо штопера, био је шмекер и много паметан играч. Касније је пребачен на дефанзивног везног. Дејо је био центарфор, касније је постао полутка или полушпиц, а ја сам био десно крило. Играо се турнир република и покрајина – освојили смо га, а за Србију је играо Драган Стојковић, за Македонију Дарко Панчев. Следеће године Црна Гора доминирала је на истом такмичењу у Славонској Пожеги. Све смо победили, добили и Хрватску са 3:0. Ту су ме приметили људи из Црвене звезде и одвели у Београд.

Био је годину дана у првом тиму црвено-белих. Признаје да је било величанствено стасавати и доказивати се поред Љуковчана, Ивковића, Јанковића, Мркеле, Кривокапића, Николића, Елснера, Ђуровског…

- Да ме данас поставите за саговорника са најпознатијим личностима у свету, не би било проблема – као да попијем чашу воде. Међутим, тада, кад сам дошао на тренинг првог тима Црвене звезде са непуних 18 година, нашао сам се у великом шоку. Те играче виђао сам само у новинама и на сличицама из албума. Међутим, одмах су ме прихватили. Видели су да вредим, да имам самопоуздање. Чак ме је Митар Мркела, као рођени Београђанин, одвео код себе кући. Сви су ме волели, сви су били изванредни. Потписао сам уговор о стипендирању, јер сам био премлад за професионални уговор. Међутим, након два или три месеца добио сам из Никшића позив да идем у војску. У договору са Драганом Џајићем отишао сам у армију, кад сам се вратио, одмах сам ушао у први тим Црвене звезде.

Тренер му је био Гојко Зец, ту су биле и легенде Драгослав Шекуларац и Бора Костић.

- Остали су ми у најлепшем сећању. Зец ме је толико волео, ценио и форсирао да је то било просто невероватно. Никшић је био специфична средина – ту сам одрастао, понекад смо играли карте, брунџ, па рулет код Милете, где су поља имала имена Звезда, Жељо, Партизан… Шекуларац ме у Београду питао кад ћемо играти карте. Мајко моја, он је све знао о мени. Бора Костић био је превише озбиљан човек, строг, али ме је ценио. Ипак, Гојко Зец је био најбољи.

Дебитовао је за Звезду против Партизана 11. новембра 1984. године, на 75. вечитом дербију. Све су то били тренуци за незаборав, али није остао дуже у највећем клубу у југословенским приликама.

- Кад сам са Дејом Савићевићем причао, он је сматрао да сам био сувише млад и да је за све крив менаџер. Да ме је занео, па сам погрешио. Отишао сам из Звезде због мојих снова. Када сам дошао у Звезду, био сам занесен Београдом и Звездом. Из омладинаца Сутјеске дошао сам у први тим црвено-белих. Потписао сам 13. јула уговор. Били су и Крмпотић, Милетовић, Халиловић... Били смо у карантину пред меч са Партизаном, а ја у соби са Живаном Љуковчаном. Пре тога, у четвртак, одиграли смо пријатељски меч са Хајдуком са Лиона, победили их 3:1, а ја сам дао два гола. Сви саиграчи су ми говорили да играм од почетка против Партизана. Гојко Зец се одлучио за Митра Мркелу, а на полувремену сам заменио Миту, иначе изузетног човека и доброг играча. Неки су ме звали Румениге и ја сам себи дао за циљ да играм у Бајерну, то ми је био сан. Волео сам пуне стадионе. Увек сам био интелигентан. Размишљао сам да ли да останем у Звезди, ваља гурати до 28. године, па тада ићи у иностранство. До тада се може свашта догодити, повреде и слично и онда завршите у мањим клубовима. Велики Драган Џајић оде у малу Бастију. Велики Владимир Петровић Пижон завршио је у Антверпену, а Милош Шестић у Олимпијакосу. Тако буде кад не одеш када си на врхунцу моћи. Нисам отишао из Звезде због пара, него сам желео славу и моћ. Мој менаџер, покојни Бранко Перовановић, рекао ми је да треба одмах да одемо из Звезде, јер ће нам узети пасоше и касније нема ништа од иностранства.

Бандовићев одлазак и боравак у Немачкој су за велику филмску причу.

- У Звезду сам дошао 13. јула, а истог датума отишао у Немачку. У лето 1985. дошао сам у Дизелдорф, где ме је сачекао Перовановић. Био сам лош на проби у Фортуни. Ухватила ме нервоза, у намери да примим лопту прешла ми је преко ноге. Био сам у шоку, нисам то био ја. Онда сам био у Брауншвајгу и зашто нисам потписао, не знам ни данас. Прошао сам и у Келну, али менаџер ми је рекао да не потписујемо јер имају Пјера Либарског. Био сам и у Дармштату, одиграо у дуплом шпицу, постигао гол и опет нисам потписао. Онда ми се менаџер тешко разболео. Био сам у његовом стану, без зимске гардеробе, спортске опреме, пара. Отишао сам из Звезде због поноса, родитељи ме звали да се вратим, али то није долазило у обзир. Неки другари су ми давали по сто марака да преживим. Потом ме је менаџер послао код његовог брата у Цирих.

Из Немачке је отишао у Швајцарску. Повод за још једну занимљиву приче.

- Тренирао сам са Грасхоперсом, живео код менаџеровог брата и био феноменалан. Играо сам за други тим, давао голове, побеђивали смо први тим и они су ми понудили уговор, али су имали два странца, па не бих могао да играм до лета. То је било у децембру. Менаџер ми је  предложио да идем у САД на мали фудбал до маја, па да се вратим у Швајцарску.

Није остао у земљи чоколаде и доброг сира. Чекао га је далеки пут – лет за Америку. Тамо је брзо постао звезда, додуше у малом фудбалу.

- Дошао сам у Сент Луис. Прошао сам пробу, потписао уговор и почео да играм амерички мали фудбал.

Тамо су му гледаоци бацали шешире. Шта је то значило?

- То је њихов некакав ритуал. И није у свим местима, него само тамо где сам играо. Кад неко постигне три гола, они бацају шешире. Нисам знао шта то значи, ни њихов језик, па сам те шешире враћао. Било је баш чудно и смешно – закључио је Бандовић.