„Огрешио сам се о Звезду и Џајића“

Мирослав Алексић кренуо је из мале средине, из Куршумлије, па стигао у велики фудбалски свет. Играо је у европском Радничком из Ниша, требало је да постане фудбалер Црвене звезде или Сарагосе, кратко време провео је у Војводини, а каријеру завршио у грчкој Докси. Данас признаје да се огрешио о црвено-беле и Драгана Џајића, да је погрешио.

Рођен је 21. јула 1960. у Куршумлији. И данас је везан за родни град.

- Одрастао сам у Куршумлији и своје прве кораке у фудбалу начинио у Косаници. Онда сам прешао у Раднички и тамо провео десет година. Био сам годину дана у Војводини, а девет сезона провео сам у Докси. Потом сам се вратио у родну Куршумлију и запослио у општини. Минулог лета сам отишао у пензију. Лепо ми је у родном граду, нема буке, нема гужви, мања и мирна средина, па уживам – каже Алексић.

Мирослав је имао 18 година кад га је довео нишки Раднички и довео. На Чаиру је остварио много снова, стигао до полуфинала Купа УЕФА. Дуго је Алексића памтио репрезентативац Западне Немачке Манфред Калц. Памте се европска путовања „Реала са Нишаве”.

- Тада је Раднички био изузетно организован, са добром екипом и одлично смо пролазили у Европи. Противници су нас потценили. Хамбургер је имао изузетну екипу, па нисмо могли до финала. У драгој Југославији било је много доброг фудбала, одличних екипа. Била је милина играти. Сви смо били сложни, заједно по неколико сезона. Сваки клуб је био добар, а нама се посрећило да забележимо врхунски резултат у Европи.

Мики не крије да му је годило кад су га новинари прозвали – нишки Румениге!

- Румениге је тада био једно од најбољих левих крила на свету. Наравно да ми је годило. Био је величина у сваком погледу. Поредити ме с њим је заиста нешто посебно. Импоновало је.

Алексићу се указала прилика да игра у већем клубу на домаћој сцени, али је није искористио.

- Дошао сам у Раднички 1979. и 1983. истицао ми је уговор. Појавила се Црвена звезда, била је заинтересована за моје услуге. Имао сам разговоре са Драганом Џајићем. Тада је дошао и Митар Мркела, али су хтели и мене. Рекао ми је да нема потребе да се плашим конкуренције. Онда ми је Раднички дао стан и одређена новчана средства. Ипак, Звезда је Звезда, требало је да одем. Џаја ми је рекао да се из Звезде у Раднички може прећи кад год хоћеш, али из Радничког у Црвену звезду само једном.

За њега је била заинтересована и Сарагоса. Није отишао код Радомира Антића у Шпанију.

- У то време Антић је дошао по Фадиља Вокрија из Партизана. Међутим, Вокри је испао много скуп. У мом случају проблем је настао око обештећења. Тадашњи председник Радничког није желео да ме пусти док Сарагоса не уплати сав новац за обештећење, а Шпанци су нудили две рате. У Сарагосу сам стигао око два часа ујутру и морали смо да идемо на стадион, јер су новинари чекали. Антић је словио за једног од најбољих тренера у Шпанији. Био је цењен, на добром гласу. Заиста ми је жао што нисам остао у Сарагоси, али био сам принуђен да се вратим.

Из Ниша у Звезду долазили су Стојковић, Панајотовић, Банковић, па Бинић и Дризић. Зоран Димитријевић и Милан Ивановић играли су за оба клуба... Можда је и Мики Алексић требало да ојача ту нишку везу у табору Београђана.

- Како сада размишљам, погрешио сам. Сваком је сан био Звезда или Партизан. Мислио сам да сам у Нишу стандардан, а овде сам имао Мркелу за конкуренцију. Нишлије су ми дале стан и све је утицало да донесем такву одлуку. Да, погрешио сам. Било па прошло.

Једно време играо је у Војводини. Позитивна су искуства из дана проведених у Новом Саду.

- Мени се Нови Сад много свиђа као град. У то време Војводина је имала феноменалну екипу, а другарство је било на врхунцу. Ту су били Шестић, Јокановић, Михајловић, Воркапић, Чеда Марас... Тренер је био Љупко Петровић, један од најбољих стручњака у Србији и Југославији. Војводина је изузетно организован клуб, има одличне услове за рад и такмичење. Било ми је лепо у Војводини.

Отишао је у грчку Доксу. Кад није у Звезду и Сарагосу – дај шта даш...

- Са 30 лета отишао сам у Доксу. Тамо је тренер био Вучековић, који је некада играо у Војводини. Отишли смо Радосав Никодијевић из Партизана и ја, а Јованче Џипунов је дошао, али се није задржао. Искористио сам последњи воз. Докса је била добар клуб и добро сам тамо прошао.