Родић: Моје време није прошло

Вече је било напето, затегнуто као струна. Тим који је стигао тихо, готово непримећено, без помпе и великих најава, без провокације у виду речи које би могле да дирну у живац, изашао је на терен без страха. Аутсајдер... Али онај с којим можете да очекујете свашта.

Сваки старт Романтичара био је самоуверен, свако додавање пуно пркоса, сваки спринт доказ да срце не препознаје квоте кладионица... Јер понекад, стил није у доминацији, већ у пркосу који опстане. И у тишини која остане иза шока. Срце је победило.

Срце и Милан Родић (34). Његов корак није био само брз, већ пркосан. У дуелима није узмицао, у падовима се одмах дизао. Није тражио фаул, тражио је – шансу. Технички, био је суров у једноставности. Није трошио покрете узалуд, све је било подређено циљу.

Кад прими лопту време као да успори, а он постаје мир у хаосу. Али највише га је издвајало срце. Играо је као да сваким покретом одлучује судбину. Као да сваки гол враћа дуг неком старом сну.

И зато, кад је постигао она два, није то било изненађење за оне који су га заиста гледали, већ тренутак у којем су сви видели оно што он добро зна – његово време није прошло. А било је душебрижника који су фудбалском чаршијом, упућено индиректно људима из ОФК Београда, умели да прозборе – шта сте довели овог са две леве ноге, његово време је прошло...

- Па не знам, мени се чини да није – у даху је стартовао Родић. - Много ми значе голови које сам постигао у Хумској, полако хватам залет, нисам ни одрадио комплетне припреме, чини ми се да још нисам потпуно спреман.

Уз чуђење, а шта би било да јесте?

- Ха, ха. Хајде да се мало исправим, нисам још стопостотно спреман кад је реч о дефанзивним задацима, офанзивно, чини ми се, стојим одлично.

Вара ли утисак да не постоји боља потврда за то од два гола Партизану и то у Хумској?

- Апсолутно не вара. Имам то нешто, да се појавим из другог плана, да шутнем, да гађам углове. У суботу увече сам видео простор, опалио и лопта је ушла. Кад је о другом голу реч, никад ме не вара осећај за прекиде, знао сам где да се поставим, био на правом месту у право време.

Какав је осећај бацити на колена црно-беле и то на њиховом терену?

- Феноменалан, имао сам прилику да га осетим и раније, у дресу другог клуба. Ипак, сада сам војник плаво-белих, ОФК Београд је моја друга кућа, много волим овај клуб. На Старој Карабурми сам био од осме године, овде сам научио шта је фудбал, одавде отишао у иностранство... Због свега тога победа коју смо забележили за мене има посебну тежину. Наравно, много ми је драго због целог тима, момака који су „погинули” на терену, тренера, стручног штаба, људи из управе...

Слажете ли се да је ономад на Топчидерском брду још једном потврђено правило да кад лопта крене са центра све прогнозе падају у воду и важи једино закон фудбала, а не бољега и јачега?

- Мислим да смо у овом тренутку ми бољи тим од Партизана, то смо и доказали. Од старта смо играли у новој формацији, па нам је требало времена да се наместимо на терену. Можда нисмо почели најсјајније, али већ после пола сата игре све је дошло на своје, нарочито тактика коју је замислио тренер Јован Дамјановић. Хајде да не звучим претенциозно, фино смо одиграли у Хумској.

Без сумње, тешко је избројати колико честитки вам је упућено после великог подвига, те се намеће питање која је из мора пристиглих најдража?

- Кад сам после меча укључио телефон, он се усијао. Било је више од 200 порука, не знам више колико сам позива примио. Драго ми је што сам усрећио велики број људи, али... Честитке које сам примио од кћеркица су за мене без конкуренције. Нису биле на стадиону, још је хладно, а оне су мале, имају шест и десет година. Ипак, свесне су свега и прате татину каријеру. Подршка коју имам од њих и супруге за мене је од непроцењиве вредности. Све што радим – радим за њих.

А за неупућене, могло се чути да сте се због њих и вратили на елитну сцену Србије, има ли у томе истине?

- Има, да пођем од тога да ми у Швајцарској ништа није пријало. Кад је стигла понуда из Цириха све се чинило примамљиво, али тамо се никако нисам уклопио. Био ми је план да се једнога дана вратим у ОФК Београд и завршим каријеру тамо где је све почело. Чини ми се да бољи тренутак нисам могао да изаберем. Е сад, кад ћу окачити копачке о клин, на то питање не бих знао одговор.

Какве су амбиције за наставак такмичења кад је реч о вашој другој и последњој епизоди на ветровитој Карабурми?

- Победом против Партизана смо доказали колико можемо и вредимо. За почетак, план је да изборимо плеј-оф, а после тога ће све бити могуће. Хоћемо да се што више примакнемо врху табеле, да се боримо за место које води у Европу. Екипа је сјајна и уверен сам да можемо да остваримо амбиције.

И за крај, сходно искуству које поседујете, било би занимљиво чути шта бисте поручили млађим саиграчима?

- Да уживају у фудбалу и верују у себе, наравно, и да на овај спорт не гледају као на бизнис. Имам 34 године, а и даље играм из емоције – поентирао је Милан Родић, дете ОФК Београда које је израсло у суровог војника. 

У суботу увече није победио само тим. Те ноћи је један играч са два гола и једним непоколебљивим срцем, исписао причу која ће се препричавати. За век и векова.