Дени, с футсалом у вени

Живописни Земун, с наочитим Гардошем и налактљен на Дунав, почетком „осамдесетих”. ОШ „Отон Жупанчич” (потом „Десанка Максимовић”, па Географски факултет) – од јутра до мрака с дечијом грајом, у дворишту, између два звона – и фудбалском „песмом”. Главни „Жупанчичи” - у истој клупи: Алберт и Данијел, за вршњаке из милоште - Ади и Дени. Показа време – репрезентативци: Нађ – у великом, Смиљанић – у малом фудбалу!

- Почео сам 1984. у Телеоптику, први тренер Драган Шипка, па Сава Солдатовић. Играмо 1986. пријатељску против Земуна, види ме Слободан Сантрач, ја – у Горњу варош, Нађ није хтео, Партизан му је био све. У зелено-плавом дресу био сам до 1992, прошао све категорије, закорачио у први тим. Генерација: Саша Кљајић, Душан Јокић, Марко Симоновић, Милош Дангубић... – одмотава драго клупко Данијел Смиљанић.

Пут је, ипак, био кривудав...

- За Зораном Бабовићем, тренером из омладинске школе, 1992. пређосмо у Институт. Зоран Стојиновић, Радован Радаковић, Радован Панић, Александар Крстић, Аљиљи... У Земун пољу – годину и по, паралелно – турнири у малом фудбалу. У Лазаревцу видео ме је Јуса Булић, позвао у Железник. Тренери Цвијетин Благојевић, па Ђукановић, Аца Трифуновић... за три године три ранга више!

Чудо из предграђа...

- Бранио је Сале Николић, други голман Ћела Караклајић, десни бек – Бели Серафимовић, леви Румени Стојановић, штопери Ћирић, Митке и Бане, Денис Пртењача и ја задњи везни, напред Ћела Јовић, Никола Вигњевић, Бобан Живковић, Киза Рамадани, Синиша Прерадовић, Ракас, Немања Зец... Победили смо, колико се сећам, Раднички из Обреновца у баражу за Српску лигу 7:0, потом и Младост из Бачког Јарка.

Казнена експедиција!

- На нашем Пољуду, против Београда, 10 хиљада људи! С једне стране Јуса Булић, с друге Зоња Петровић, Веља Јововић, Дарко Шушњар... Звездару је водио Миша Никшић, Хајдук Пута Поповић, Вождовац Воја Кис Лалатовић... Изгубимо на Карабурми 1:2, утакмица траје три сата, због навијача. На Звездари, такође.

Играчина... на све стране!

- За Београд је бранио покојни Миша Јововић, играли Мићко Ловрић, Павловић, Акаратовић, Пичи Ивановић, Данило Дончић – први од нас отишао је у иностранство, на Малту. У Хајдуку, у то доба, Немања Данчетовић, Алиловић, браћа Боби и Куки Поповић, Робија Ђоловић, Чокалија Ристић, на голу Ушке Атанасијевић... У Палилулцу, с Дачићем, Предраг Рајић, Љубеновић, Аничић... У неком тренутку, изникоше Умчари: Ушке Вучићевић, Богдан Корак, Балог, Буна, Рајко Шарић... И њих добијемо!

Смиљанићу сијају очи...

- Да ли смо, поред тог меча с Београдом, поражени у још неком? Како да не! На Синђелићу – 2:3, претпостављате - два Ившић, један Јоксић, одличан између статива био је Максимовић. Казна – 500 марака, свако! Примера ради, мој тата је радио цео месец за седам, ја добио 5.000 за шест месеци! Изгубимо и на Графичару, Дела Костић, браћа Колић, Нешат Сулејмани...

Имена и лига... да се смрзнеш!

- С 15 аутомобила кренемо на гостовање, колона као на свадби, недостаје само застава! Ако није БМВ, не може да иде! С газда Јусом нико није имао проблем – галанција и третман, ретко сам то још негде доживео.

Кратка станка и...

- У целој тој лиги, бићу субјективан, најбољи играч био је Вигња, не Небојша – Никола! Шта је тај могао да уради... Најкомплетнији: одбрана, прекид... све!

Драги читаоци, време је за други део Денијевог срца: чаробну игру на петопарцу!

- Био сам у Железнику до 1996. и онда, званично, упловио у футсал. Фонтана Чачак, чувени власник Микан, држао је маркете и окитио се с две титуле – 1998. и 2000. Ћела Ракићевић, два Жељка – Боројевић и Драгољевић, Роки Новаковић, Зока Пржуљ, Срђан Станковић, Ђокић, ја...

Смиљанић, к'о из топа, открива ко га је увео у мали фудбал:

- Драгомир Милачић Кенеди! Турнир у 23. блоку, година – 1992: кум Кљаја и ја играли смо за Ципирипи против Мунгоса: Аца Ковачевић, Веца Андрејић, Цига Кнежевић, та стара екипа... И, победимо, како – да ме убијеш ако знам. Кенеди: „Дај број телефона!” Знаш после како то иде, не можеш да га одбијеш, по турнирима, овамо, тамо...

Тајминг за „фудбал фусноту”:

- Могло је паралелно: паркет и зелени правоугаоник. У сезони 1998/99. вратио сам се у Телеоптик, играо Другу лигу, учествовао у освајању Купа Београда. Тренери Пера Ћосић и Вермезовић, секретар Јеремић, у екипи Муња Мамић, Обрадовић, Завишић, Иван Петровић, Ђорђе Поповић, Зоран Тешовић, Воња Милановић, Зафировић, Дејан Живковић, Бећа Стевановић, Бане Николић – Томин син, Дејан Јоксимовић, Чалија, Радуловић, Делибашић, Миливоје Ћирковић, Радуновић, Мачак Божовић...

Футсал је превагнуо...

- После бомбардовања прешао сам скроз на мали фудбал. Наравно, Фонтана, креће и репрезентација. Селектор Лајош Кокаи, смена генерација, престали Пржуљ и Новаковић. Од Пржуља сам, иначе, што се тиче игре у нападу научио све - осећај за гол, друга статива, прекид, кад си окренут леђима, одлагање...

Дени је на прелазу миленијума живео и амерички сан:

- Како сам отишао у САД? На Светском универзитетском првенству, у Бразилу, скаут је питао Цаушевића и мене да дођемо на пробу. Спакујем кофере...

Вратио се, ипак, родној груди:

- С Коњарником сам 2004. изгубио финале од Марба. Прелепо ми је било и у Муниципијуму, с Пљевљацима, уз Жарића, Божовића, Шарића, Пуја и Пена... радовао сам се титули. Био сам и први стрелац Црне Горе: више од 40 голова! Од Срба, пионири смо били Владимир Терзић и ја.

Зачин на сва футсал достигнућа била је круна и у Србији.

- Марбо, за сва времена! Ђура Павићевић, Мишко Богдановић, закачио сам пре него што су отишли у иностранство и Перића и Рајића. Најбољи: 2007.

(Право) време је било, бар што се тиче играчке каријере, да Данијел Смиљанић стави тачку. На футсал, испоставило се, само зарез: упамћен као битан део стручног штаба репрезентације из шестогодишњег периода начичканог највећим успесима још га, на свој начин, живи!