Јокић о браћи, Милојевићу, Барселони: Увек сам био најмлађи и без права гласа

Никола Јокић је у опширном разговору са Едином Авдићем отворио и веома личне теме од одрастања уз старију браћу, преко првих озбиљних кошаркашких корака у Меги, па све до доласка у НБА, где је, како каже, све ишло постепено, без велике драме, али стално узлазном линијом.

Говорећи о детињству, Јокић је открио да је љубав према кошарци настала веома рано, управо уз браћу.

- Први спорт је била кошарка и то је први спорт који сам почео да тренирам. Браћа су играла кошарку и ту сам се заљубио у њу. Имали смо кош на вратима и тако је све почело. Био сам мали, па сам стално био са њима. Ја против њих двојице. И онда се они наљуте на мене, јер ме бију, гурају, ја почнем да плачем, паднем, вичем, па дође мама и каже: ‘Оставите Николу на миру’. Али тако је то било.“

Јокић са осмехом прича да је уз браћу практично одрастао и да су га свуда водили са собом.

- Страхиња је играо за Спартак, Немања је играо на другим местима, и ја сам увек ишао са њима. Ишао сам на тренинге, остајао код њих по пет-шест дана, излазили су у град, водили су и мене, ишли су да играју баскет, водили су и мене. Баш су ми обележили детињство. Имам много успомена, неке су за причање, неке баш и нису.

На питање да ли је у породици постојала јасна хијерархија, као најмлађи брат није имао дилему.

- Јесте, наравно. Увек сам био најмлађи и без права гласа. Али тако и треба да буде. То је нека врста поштовања. Искрено, и дан-данас је тако. Поштујем браћу, старији су, искуснији су, прошли су све то.

Говорећи о томе какав су утицај имали на њега и као играчи, Јокић је описао и једног и другог брата.

- Страхиња је можда имао мало бољу каријеру, а Немања је био талентован. У данашњој кошарци би баш могао да игра, рецимо и 3x3. Два метра, може све, јак, има руку... Истина, не бољу од моје, иако он и даље мисли да има.

За Страхињу је имао сасвим другачији опис.

- Страхиња је био играч каквог би сваки тренер пожелео. Радник, жртвује се, ради прљав посао, феноменалан у грађењу позиције, знао је да се укопа доле. Али кад треба да да кош - мука. Ни левом ни десном, промаши три-четири полагања, али зато иде на скок, увек је активан.

Када подвуче црту, Јокић каже да је од обоје узео оно најбоље.

- Вероватно сам узео најбоље од њих двојице. Што се тиче талента, можда више од Немање. А физички и радне навике, можда више од Страхиње.

Јокић је потом говорио и о свом сазревању, истичући да је можда баш добро што није прерано постао свестан себе и свог потенцијала.

- Можда је добро што нисам стигао ни да схватим где сам и шта сам. И данас мислим да је добро да те нешто спусти на земљу, да останеш тамо где треба, да се не полетиш. Ни у Меги нисам одмах схватио. Све ми се брзо дешавало. Сомбор, па Нови Сад на шест месеци, па Београд на шест месеци, па драфт, па први тим... Када сам дошао у НБА, нисам играо. Онда сам почео да добијам минуте, па сам постао стартер. Моја каријера је некако увек ишла том благом узлазном путањом.

Када је реч о учењу, истиче да је одувек био тип играча који мора да види ствари да би их разумео и усвојио.

- Цео живот сам такав. Можеш ти мени да објашњаваш, али када нешто видим, онда ми је много јасније и одмах могу да поновим.

Зато је сарадња са Дејаном Милојевићем била толико важна.

- Милојевић, са свим тим потезима, пивотима, техникама, позиционирањем, угловима, различитим завршницама... Покаже ти једном, а ја то одмах покупим. Можда је то неки мој таленат. И нисам се противио томе, нисам бежао од учења. Имао сам стварно сјајну сарадњу са њим. Увек кажем вероватно га данас памтим више као пријатеља него само као тренера из Меге. Тада сам имао 18 година, а касније, када смо више причали и дружили се, онда сам стварно неке ствари схватио. Захвалан сам му, дао ми је у неким моментима потпуну слободу.

Ипак, та слобода је имала границе, што је илустровао једном анегдотом.

- Играли смо припремну утакмицу, не сећам се ни против кога. Био сам у полуконтри и бацио сам пас иза леђа из ниског поста ка Огњену Јарамазу у супротни ћошак. Наравно, лопту су украли. Вратио сам се, одбранили смо, а он ме одмах извадио и рекао: ‘Сутра због тебе трчимо казнене’. Тако да, давао ми је слободу, али само до одређене границе. Баш сам волео тај однос. Имао је вежбе један на један, такмичења, шутирања, стално је постојало неко надметање. Играли смо и 3x3, е то сам обожавао.

Јокић и данас с посебним жаром говори о баскету 3x3.

- И сада то волим, то је најбоља ствар на свету. Ту се бијеш, ту се игра прави баскет. Познајем и те момке, Бранко игра за нашу 3x3 репрезентацију, играо сам са њим у Војводини. Играо сам и против Мајсторовића још када је играо у Бановцима, касније у Дунаву. И то сам прошао.

У разговору се дотакао и чувене утакмице против Цедевите, када су га пратили скаути Барселоне, а он, по сопственом признању, није одиграо како уме.

- Нисам саботирао ту утакмицу. Али имао сам и касније такве моменте, чак и у НБА. Не знам зашто. Можда је нека тврдоглавост, можда нешто у глави. Једноставно нисам хтео. Буквално нисам хтео. Ту сам, а нећу да шутирам, нећу да узмем. Само правим пас. Деки је хтео да ме убије. Али нисам саботирао. Да сам знао како ће се све завршити можда бих и намерно - рекао је кроз смех.