“У Меги нисам имао неки новац, а онда у Лас Вегасу Страхиња и Немања оду и купе сто пари чарапа”

О драфту и доласку у НБА Никола Јокић говорио је у препознатљиво опуштеном тону, без много романтике у интервјуу са Едином Авдићем.

- Када сам драфтован, брат ме је звао. Живео је тада у Њујорку, славио је, а ја сам спавао. Ко уопште о томе размишља са 17 година? Ја сам размишљао како ћу сутра да се рвем.

Иако није много пратио НБА у детаље, лига га је одувек привлачила.

- Нисам много гледао, али сам пратио најбоље потезе, НБА акције, то смо сви гледали. Увек ми се свиђала та лига. Има неку магију. За мене је далеко изнад свега осталог.

Првих корака у Америци сећа се веома живо и по једној комичној епизоди са браћом.

- Дошао сам у Летњу лигу са Страхињом. У Меги практично нисам имао новац, можда хиљаду-две евра. Онда у Лас Вегасу Страхиња и Немања оду и купе сто пари чарапа. Мало претерујем, али тако је изгледало. Шарене, дуге чарапе. А ја се изнервирам: ‘Људи, ми немамо паре, јесте ли ви нормални?’ Они кажу: ‘Па потписали смо уговор’. Ја кажем: ‘Какав уговор, немамо паре, шта радите?’ И данас се смејем томе.

Саму Летњу лигу не памти као спектакл, већ као период у ком је морао да се прилагоди.

- Летња лига је била онако. Није то баш за центре, поготово не за играче као што сам ја дошао из Европе. Гардови шутирају све, не дају ти баш много лопту. Не сећам се ни какве су ми бројке биле, али мислим да сам оставио добар утисак.

На крају, Јокић подвлачи да је у Америку дошао са истим кошаркашким идентитетом који је градио и пре тога.

- Све што сам показивао у Меги, начин на који сам играо у Сомбору, па у Војводини тако сам играо и тамо. Радио сам своје. После Летње лиге нисам ишао кући, већ сам отишао у Денвер и остао тамо три-четири месеца да радим. Полако су и други момци почели да долазе, али у почетку није било никога.