„Менаџер ме одвео у Белгију уместо у Партизан”

Горан Гутаљ припадао је изузетно надареној генерацији сарајевског Жељезничара, од које се очекивало много, можда и да постане шампион Југославије.

Међутим, у ратном вихору сагореле су све наде. Био је потом у Партизану и Црвеној звезди, нуђен му је уговор, али није потписао.

Рођен је у Сарајеву 12. новембра 1969. Прошао је све селекције клуба са Грбавице, а затим је у првом тиму играо три сезоне.

- Надарена генерација Жељезничара била је високо у лету кад ју је задесио несрећни рат. Свако је са својом судбином кренуо на своју страну. Захвалан сам Јосипу Букалу за каријеру – довео ме је у Жељу са школских терена. Ту су и Суљо Куловић, Чико Радовић, Благоје Братић, јако дисциплиновани Боро Брачуљ. Мишо Смајловић ме је први уврстио у сениорски тим. Човек који је највише утицао на мој даљи развој био је Милан Рибар. Био је тренер, човек, педагог, људина. Он је требало да са својим искуством и талентованом генерацијом донесе на Грбавицу трофеј шампиона Југославије, али ратне околности учиниле су своје - каже Горан Гутаљ.

Он, па Раде Богдановић, Милан Павловић, Суад Катана, Жељко Павловић, надолазећи Марио Станић – заиста обећавајућа генерација.

- Мање-више смо у контакту. Неки су тренери, неки раде у спорту. Чујемо се, видимо се, неко ме поздрави преко заједничких пријатеља. Највише старих фудбалских пријатеља срео сам минулог лета у Скугрићу код Николе Никића, на сусретима екс-ју легенди фудбалског спорта. Оживеле су успомене на лепе дане и тренутке. Најчешће сам у контакту са Радетом Богдановићем. Део смо исте генерације, цео живот један другом конкуренција у игри, а увек истински пријатељи. Желим му свако добро у животу.

Југославија је нестајала у пламену, а он је каријеру наставио у Мури, па у Марибору.

- На почетку рата Радета Богдановића и мене је у Београд довео Партизан. Постојао је договор два клуба  да нас двојица наредну сезону проведемо у Хумској. Међутим, у међувремену сам потписао уговор са менаџером Владом Павковићем, који је био агент и Синише Михајловића и Владимира Југовића. Имао је плејаду изврсних играча које је заступао. Веровао сам му да ће све бити у најбољем реду. Онда је идеја са Партизаном некако пала у воду. Желео је да ме одведе у иностранство и завршио сам у Белгији. Годину дана провео сам у хотелу, чекао сам Владу да ми пронађе клуб. Онда сам се вратио у Београд, тренирао са Црвеном звездом, договорили смо се да ту останем, али сам направио младалачку грешку – отишао у Грчку на наговор једног тамошњег менаџера. Од потписа у Грчкој није било ништа, а у Звезди су ми замерили и дали ми до знања да се позив из Звезде добија само једном. Био сам млад, помало дрзак, па сам са трећим тренером кренуо у берлинску Херту. Ипак, тог дана кад је требало да кренем пут Немачке, уведена је виза на црвени пасош. Како сам се затекао у Мурској Соботи, остао сам ту три месеца да бих извадио визу за Немачку. Морао сам да узмем пасош БиХ, та агонија око папирологије потрајала је две до три године, па сам играо у Словенији, али сам на крају задовољан како се све одиграло.

Гутаљ је кратко је боравио у Москви, играо за ЦСКА. Могло је то и да потраје.

- Нажалост, дошло је до неугодне повреде, једне од ретких у мојој каријери. Имао сам последице које су трајале више од шест месеци и пратиле ме до краја каријере, па сам морао да смањим темпо. Била је то повреда Ахилове тетиве. На једном мечу у азијском делу Русије добио сам ударац и нисам имао среће. То ми је одузело шансу за опстанак у Русији, следио је дуготрајан опоравак. Вратио сам се у Словенију, излечио се и наставио даље са Новом Горицом. У једном тренутку био сам први стрелац словеначке лиге. Онда сам обновио повреду. Штета, јер сам својим головима довео Рому за ривала у европским такмичењима.

Каријеру у Горици није завршио – трајала је до 37. године.

- После Горице отишао сам у аустријски Капфенберг. Рекли су ми која је жеља и увео сам их у Прву лигу са 24 поготка. Испунили су циљ после 18 година чекања. Ту сам био још годину дана и пожелео да будем ближе месту где ме је чекала супруга. Онда сам играо у нижелигашким клубовима који су били добро организовани. Међутим, пре свега тога, играо сам у Мури, па у Марибору, затим у Белтинцима. Сећам се, у Марибору су били Милко Ђуровски, Грега Жидан, Карић, Блоудек. Први пут смо ухватили у раскораку Олимпију, која је до тада била без конкуренције.