Наслеђе није само понос – оно је и терет. Осетио је то на властитим плећима Леон, син Ивице Илиева, некадашњег офанзивца Партизана. Сваки тренинг био је борба, сваки спринт – доказивање. Када би пао на траву, није осећао само бол у коленима, већ и тежину презимена које носи. Сенка његовог оца била је дуга и хладна, протезала се преко сваког терена на који би крочио. Али у њему гори нешто тврдоглаво и дивље. Нешто што одбија да се покори тој сенци.
Доказао је то ономад када су таленти из Телеоптика, на властитој територији, мучили муку против БАСК-а. Млађани Илиев је на терен крочио на истеку 82. минута, а свега 200 секунди касније, ефектним голом је приморао господара шеснаестерца Соколова да вади лопту из мреже – 1:0. И тачка, не три!
- Није ми било пријатно да са клупе посматрам како моји саиграчи гину на терену. Видео сам да им је било тешко, јер као екипа нисмо у меч ушли онако како знамо. БАСК је, очигледно, тим која нам не лежи. Јесенас је било 2:2. У суботу, једноставно, није био наш дан. Нисмо имали завршницу, а да смо на време постигли гол, уверен сам да бисмо дали још неколико комада.
Леон је био џокер. Кец у рукаву тренера Марка Јовановића.
- Не бих да звучим препотентно, али био сам уверен да ћу постићи гол ако ми шеф укаже шансу. Осећај ме није преварио. Драго ми је што сам преломио утакмицу, мислим да је излишно трошити речи о томе како се осећам као играч одлуке. И пре меча са Соколовима сам био пун самопоуздања, а сада је оно на још вишем нивоу.
Партизанове бебе се шепуре са трона, а за вратом им дише Раднички. Нема сумње да ће Земунци и Обреновчани до финиша трке водити жестоку борбу за пласман на прволигашку сцену Србије.
- Пред нама је још 11 степеника од којих ће сваки бити све тежи. Фокус је неопходан, јер нас очекује захтеван наставак сезоне. Учинићемо све што је у нашој моћи да останемо на трону. На полусезони смо остали без Матије Нинића и Марка Лекића, голгетера који су јесенас одрадили сјајан посао. Поред капитена Војислава Станковића су носили екипу. Чињеница је да нам много недостају, али кога нема без њега се мора. Од срца им желим сву срећу у Партизану, заслужили су црно-бели дрес.
То што му је Ивица отац има своје предности и мане. Са тим притиском је одавно научио да се носи.
- Од седме године сам у Партизану, осећам клуб, а за то велике заслуге има мој отац. Прошао је кроз много тога и зна шта у фудбалу треба, а шта не. Много ми значе његови савети, трудим се да их применим на терену. Са друге стране, осећам неку врсту притиска. Живимо у земљи у којој се увек гледа да ли неко има залеђину. У природи је да увек хоћеш да будеш бољи од тате и то ме константно мучи. Много је емоција и разне мисли ми пролазе кроз главу, али сматрам да добро подносим то што ми је Ивица отац, као и величину презимена Илиев – самоуверено је поручио Леон, перспективна Партизанова беба.
А ЗА ГОДИНУ ДАНА…
Једно од питања које није могло тек тако да буде послато у етар је где перспективни Леон Илиев себе види наредне године у ово време.
- Биће понуда, у то сам сигуран, али ја за годину дана себе видим са Телеоптиком у Првој лиги Србије – конкретно и директно је поручио Леон.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
