Партизанов(ц)и тренери у жижи

Недељу за нама обележио је квартет тренера с трагом у Партизану, свако на свој начин.

1. Марко Николић – са АЕК-ом поцепао је Цеље (4:0) и добрано закорачио у четвртфинале Лиге конференције. Приде, у коштацу је с ПАОК-ом и Олимпијакосом за грчку титулу и, нема сумње, пише историју.

2. Александар Станојевић – с прежаљеним Карагумруком преслишао је Фенербахче и, по свему судећи, избацио га из шампионске трке. Чак и ако каже збогом елити, бљештаће над Босфором – Србин је срушио великана с наклоношћу више од пола Турске.

3. Саво Милошевић – експресно је препородио Жељезничар и, што га прати кроз цео живот, доживео неправду. Саплетен је у Добоју: сва три ентитета у Дејтонској творевини видела су да је лопта после једанаестерца прешла гол-линију, једино нису Мујо и Хасо у ВАР соби.

4. Саша Илић – са Сумгајитом, после јесење бајке, упао је у црну рупу. Очекивано, ко је, изузев пасионираних кладионичара, до доласка црно-белог рекордера и чуо за просечан клуб, без слуха да на полусезони, за разлику од ривала, послуша шефа струке и с неколико појачања нападне пласман у Европу. Овако, „Ој, Азери тек ће да вам буде жао, растанак се примакао.”

P.S. Шта је, осим што су Партизанове величине, заједничко Николићу, Станојевићу, Милошевићу и Илићу? Сви су, одреда, ТРЕНЕРИ за Срђана Благојевића, захваљујући контри већинског дела управе Предрагу Мијатовићу, гле чуда, на месту неуспеха.

САМО ЗА ВЕЉКОВЕ ОЧИ

Браво за селектора Пауновића: решио је да завири под сваки камен земље Србије – види на делу иоле озбиљнијег играча.

У Старој Пазови, под катанцем и за медије, Вељко је организовао суперлигашку ревију: само за своје очи. У доба Швабе (Осима) и Паћка (тата Благоја) живело се за „селектор против новинара”, сад... Таман посла да седма сила дозна ко зна, или, у овом случају, колико не зна...

КАКО БИХ ТЕ ПОСЕДОВАО...

Питали Николу Никића, Брзог Гонзалеса Жељезничара из златне, Швабине генерације „осамдесетих”, како се, у овој поплави модерних термина, развија агилност?

- Ово је највећа превара фудбала: ја теби, ти мени. Посед... Какав посед? Додајемо се 40, 50 пута... Немаш брзог играча! Имаш Ембапеа и Винисијуса. У читавом свету знам два брза. Сам Жељо имао је пет, светских! Каквих пет... 15! Да не говорим ови други: Сарајево, Слобода, Вележ, Борац... Ови сад тренери: на пола терена њих 30, додају се...

Шоуменов грохот и...

- Од Модриче до мене, Скугрића, осам је километара. Ишао сам тако, пешке. Свака кућа имала је десет керова. Спринт 100 метара, само што сам стао – следећи! И тако ми је Бог дао 17 година у школу... Кад сам дошао у Жељу питају: „Где си тренирао?” Виче Боро Брачуљ: „Јаој, види што си ти стартер!” Ха, ха, ха...

ЦУКЕР ОД ЦУКРОВА

Све ово Никићево, само из угла Никице Цукрова, незаборавног аса Ријеке и Хајдука, у распевано перо Дучићево (век после Јована – Предраг):

- Превише се форсира та игра на посед. Сви хоће да кроз игру дођу до гола. Ево ја питам: а, зашто?! Зашто ако имаш брзог играча, ако можеш да одиграш дугу преко одбране. Оде он, побеже. Довиђења. Понекад ми то тражење пута кроз посед изгледа као силовање и лопте и игре.

Есенција!

- Данас мораш да радиш све што ти тренер нацрта, не дозвољава ти да се развијаш у индивидуалности. Које су најбоље екипе? Оне што имају опасна крила, играче способне да пробијају један на један, један на два, три. А, у тренингу су све то забранили. Играш један, два додира, затворе те - врати назад. Раније је било - кад дођеш на 20 метара, на 16, обавеза ти је да идеш у дриблинг. Ако прођеш, пола гола.

Један од главних Благојевићевих постулата је, беше, доминантан посед?