Куме мој, седећеш тамо где и Тито...

Андрија, Андрија, Делибашић, Андрија... орило се на стадиону крај Бистрице где је легендарни нападач направио прве фудбалске кораке. Пре годину дана читав регион погодила је вест о прераном одласку легендарног нападача, али његови клубови ће заувек сачувати сећање на чувеног Делија.

Сутјеска, Партизан и Будућност, Андријини клубови, одлучили су да направе меморијални турнир њему у част. Први је одржан у Никшићу где је почео блиставу каријеру, наредни ће се одржати у Београду где се афирмисао и пружао одличне партије, а круг затвара Подгорица, где је био помоћни тренер и спортски директор.

Резултат је мање битан, али Парном ваљку је припао први од многих меморијала у част легендарног Делија.

Данко Лазовић, генерални директор Партизана, годинама је делио терен са Андријом Делибашићем. Али, они нису били само саиграчи, већ и велики пријатељи, што је прерасло у кумство.

Лазовић је био на ивици суза кад се присетио великог играча и још већег човека – Андрије Делибашића:

- Велико ми је задовољство што сам присуствовао турниру, Андрија је заслужио ово, да га никада не заборавимо. Драго ми је што је меморијал почео у Никшићу, тамо где је он направио прве фудбалске кораке, надам се да ћемо следеће године успети да пребацимо у Београд и да завршимо у Подгорици. Андрија је био један посебан човек, достојанствен, умирујућ и такву је имао каријеру. Он је неко ко би требало да буде узор младима, како једна велика каријера може да се носи достојанствено и у миру.

Генерални директор је говорио о вишегодишњем пријатељству са породицом Делибашић.

- Имао сам ту привилегију да постанем Андријин кум и упознам једну предивну породицу. Велика је част и задовољство што сам испред Партизана, на месту где сам упознао Андрију. Моје прве фудбалске кораке у Партизану провео је са мном и бодрио ме од старта. Ово је најмање што Партизан може да уради, а ја као кум сам увек на располагању, јер породица Делибашић има посебно место у мом срцу.

Сав приход од продатих улазница на првом меморијалном турниру уплаћен је за развој омладинске школе Сутјеске, која ће ускоро и званично да носи име по Андрији Делибашићу.

- То довољно говори ко је и шта је био Андрија Делибашић. Ми тек сад схватамо његову величину. Нема речи којима се може описати његово достојанство и то шта је урадио за Сутјеску, Партизан и за Будућност. Ја кад год дођем у Црну Гору, прва помисао је на Андрију Делибашића. Овде сам упознао његову породицу. Он је важан за мене и моју породицу. Кад сам био млад, он је мене дочекао у Партизану. Пријатељство је прерасло у нешто више. Ја сам пре свега почаствован што имам ту привилегију што сам кум породице Делибашић.

Лазовић се присетио последњег разговора са Андријом:

- Најжалије ми је кад се сетим нашег последњег разговора, кад ми је рекао да би волео да седи у ложи у којој је седео Тито. Кроз своју каријеру све је прошао на стадиону Партизана, али није доживео да седи тамо. Кад сам стигао у Партизан, наш последњи разговор је ишао у правцу: „Куме мој, доживећеш и то и седећеш тамо где је Тито седео”. Нажалост, није му се испунила жеља, али кад год дођем у Никшић имам утисак да је ту. О њему можемо да причамо сатима и сатима, али понављам – оно што ми остаје урезано је да је Андрија носио своју каријеру тако тихо и достојанствено, да је то пут каквим би требало да иду млађи нараштаји – закључио је Лазовић.