Виљареално

Србија је, хтели ми то да признамо, друга лига европског фудбала, сведочанство: лаганих 0:3 против Шпаније у Виљареалу. Тотална немоћ!

Променили смо селектора, можда је требало и неке играче? Потребна нам је свежа крв, мало је Александар Станковић...

Волимо с разлогом Александра Митровића, дивимо се штикли СМС-а, међутим, кад су похрлили за доларима у арапски свет окренули су леђа озбиљном фудбалу. Мимовићу и Терзићу, уочљиво је из авиона, недостаје бар још годину уз Катаија и Иванића у Црвеној звезди. Костић и Гудељ, види се, знају, ал' биологија чини своје. Бирманчевић је стандарднији у репрезентацији него просечном клубу, итд, итд... О, заблуде!

Свако је, чак и од поменутих, кадар и за ремек-дело ролу, но, крајње је време да одредимо приоритетно такмичење и оформимо језгро од најпотентнијих, атлетских карактеристика укорак с временом. А, на ту, модерну базу као шлаг, ал' тек на 15 минута, може да ускочи (и реши меч) Митровић, виц / гег кад има уз и иза себе тркаче / брзањце дарује старији Милинковић-Савић.

У супротном, хронично ће да нас мучи чир од погледа ко је све ближи од нас Мондијалу, осврнимо се сад – Хрватска, БиХ, С. Македонија, тзв. Косово... Авај!

P.S. Селекторе Пауновићу, уколико не желите рапидно да се срозате у очима народа задњи је час за рез (ако вам се више свиђа – селекцију базирану на савременим параметрима) и крштење проблема правим именом, нпр: уместо „Не знам да ли сам спреман за још један разговор с Тадићем” отресито „Коме треба играч, а да није Роналдо или Меси, који ће 2028. да има 40? ”