Када би данашњим генерацијама поставили питање – ко је три пута освајао Куп еврпоских шампиона и још четири пута био финалиста, ко има три пехара Куп победника купова Европе, ко је петнаест пута био шампион државе и тринаест пута освајач националног купа – сасвим сигурно би број тачних одговора био мали. Готово сигурно би гласио да је можда реч о неком тиму из Данске, Немачке, Мађарске, Шпаније...
Али, то не би било тачно. Одговор се крије у срцу Београда, у крају вечног шарма, на Црвеном крсту, где је био једном један Раднички. Какав Раднички, страшан Раднички!
О овом клубу, легендарним тренерима, играчицама, спортским радницима, отвореном стадиону на Крсту могло би да се пише данима, месецима, јер такву историју мало који спортски колектив има. Повод ове приче је догађај који се одиграо, 4. априла 1976. године и то је дан који је заувек променио историју српског женског рукомета. На данашњи дан, пре тачно педесет година Раднички је први пут покорио Стари континент, а трофејна сала на Црвеном крсту је загрлила највећи пехар – пехар намењен прваку Европе! Први, али не и последњи пут…
– Било је чаробно, заиста посебан и непоновљив доживљај – биле су прве речи Марије Дреновац, легендарне југословенске голманке и чувара мреже Радничког.
Како је то изгледало, да ли је било изненађење или је резултат очекиван?
– Како није очекивано, па то је круна рада са Винком Кандијом. Винко је направио тим који ће покорити Европу, све је испланирао до детаља, почео формирање екипе и 1972. смо биле први пут прваци Југославије. Спремао нас је за оно што ће се десити четири године касније.
Каква је била та сезона?
– Магична, из снова. Стасале смо као играчице и људи, имале добре животне године и биле спремне за велика дела. И заиста смо све освојиле, од Купа шампиона, преко првенства Југославије до националног Купа. То је био први пут да један клуб освоји триплу круну.
Супериорно сте стигле до највреднијег европског клупског трофеја?
– Нисмо имале ни један пораз, рушиле смо све ривале и на страни и код куће, јер се играло по данашњем систему. Кад је реч о финалу, сећам се била је недеља, лепо време, а дворана на Бањици крцата и то нам је много помогло, пред нашом публиком нисмо могле да изгубимо. Играле смо са Холанђанкама и декласирале их 22:12! На почетак утакмице смо биле мало несигурне, можда и нервозне, али брзо је све дошло на своје.
15 пута је Раднички био првак државе
13 пута је Раднички освојио национални Куп
3 пута је Раднички био првак Европе – 1976, 1980, 1984
4 пута је Раднички играо финале Купа шампиона
3.000 људи је било на финалу Купа шампиона 1976. године. Касније је толико људи посматрало тренинге Радничког
Марија Дреновац се присетила колико је Раднички био јак те године:
– Имале смо моћан тим, свесне смо биле наше снаге, на бековима су биле Иванка Шуприновић, Јадранка Антић и Миленка Сладић, на крилима Љубица Букуров и Вида Ненадић, а на црти Живка Стевановић. Нисмо имале дилему, увек ће неко прорадити, јер смо имале игру и знале шта радимо у сваком тренутку.
Тренер Винко Кандија је мирно седео на клупи, готово није ни устајао током утакмица?
– Многи су му то замерали, а ја сам се свађала са њима. Није било потребе да скаче, јер је он све одрадио на тренингу, спремио нас је и знале смо како играмо на дубоку одбрану, плитку зону, на човека више, мање… Све се знало и он није имао шта да ради на утакмици, осим да нас гледа. Мењао нас је ако неком баш не иде, али није било измене за сваку ситницу или било каквог кажњавања кад није како желимо.
И то је био почетак Радничког и буђења женског рукомета?
– Био је то почетак наше доминације!
Трајала је дуго?
– Биле смо најбоље, све што је могло да се освоји, ми смо освојиле. Четири године касније трофеј Купа шампиона је поново стигао у наше витрине.
А 1984. и трећи пут се нашао у престоници, на Црвеном крсту?
– Тада су већ стигле Цеца Китић, Мирјана Ђурица, Драгана Пешић и оне су, тврдим, играле најлепши рукомет на свету! То је било уживање гледати – рекла је Марија Дреновац.
На крају ове приче, остаје да се надамо да ће ово бити подстрек за неке нове људе, нове генерације и да ћемо на Крсту гледати наследнице Иванке Шуприновић, Миленке Сладић, Светлане Китић, Мирјане Вермезовић, Драгане Пешић, Љиљане Кнежевић, Андре Лекић, Сање Дамњановић… И да ће баш те нове девојке једнога дана донети неке нове европске трофеје на великом Радничком.
ЦЕЦА КИТИЋ ЈЕ БИЛА МАГ
Светлана Китић је, такође, била један од симбола?
– Она је била маг! Лудница је настајала где год да се појави, она је привлачила све могуће, и младо и старо. Где год да одемо то је било невероватно! Бањица је била пуна нон-стоп јер су долазили само њу да гледају, Винко је морао да затвара врата касније, јер је било немогуће држати тренинге. Она је била боем, али је била најбоља на тренингу, увек прва, невероватно како је одрађивала све што се од ње тражи. Сећам се на Златару на припремама, она трчкара, ја јој приђем и кажем - трчи дете, оне имају своја места, ти немаш, ти мораш да се бориш, ајде трчи. И после нико није ни могао да је стигне. Из кафане је могла да дође на тренинг и одради најбоље. Могла је да пита, пошто је свет.
АНДРЕА ПРАВИ ДОБАР СИСТЕМ
Како видите данашњу репрезентацију Србије?
– Драго ми је што су ту бивше играчице, Сандри треба дати простора и веровати јој, резултат ће сигурно доћи, али га не можемо очекивати преко ноћи. Нема нико чаробни штапић. Мислим да је Андреа на овој функцији почела да поставља одличан систем и гради једну здраву причу. Ту су Сања Дамњановић и Катарина Томашевић, а енергија коју њих три имају је добитна комбинација. Уз то, немају скривене мисли, оне су чисте и радиће срцем, а што је најважније међусобно се воле и поштују. Све то ће донети резултат, јер екипа то сигурно осећа и упија.
СУЈЕТА НАЈВЕЋИ ПРОБЛЕМ
Шта је главни проблем данашњег рукомета?
– Највећи проблем нашег рукомета је огромна сујета. Никада не станемо сви иза изабраног селектора или председника, одмах тражимо мане и чекамо кикс, уместо да га подржимо. Свима је потребно време и ништа не може преко ноћи. Што је рекао Владимир Грбић – сви кажу, могао сам ја да будем. Ако си могао, па што ниси.
СВАКО ВРЕМЕ ИМА СВОЈЕ ИКОНЕ
Ко је најбоља наша играчица свих времена?
– Тешко је то рећи, готово немогуће, јер то мора да се подели по периодима. Ни рукомет није исти, па је немогуће упоређивати. Мари Торти припада један период, Цеци Китић други, Андреи Лекић трећи и све су јединствене и сјајне на свој начин.
ДАНАШЊИ РУКОМЕТ НЕМА ЛЕПОТУ
Какав је рукомет данас, колико се разликује?
– Много је велика разлика, данас је све у трчању и физици, нема оне лепоте потеза као некад. Игра се веома брзо и снажно, некада је био стварно леп, играо се на потез. Кад видим ове измене голмана, па мислим да ја никада не бих могла да истрчим напред-назад. Ја волим рукомет, и онај и овај, живот иде даље и мора да се прилагођавају играчи. Некада су бекови били снажни, данас не, немају времена ни да скоче, како је то све брзо.
ГЕНЕРАЦИЈА НА ОКУПУ ЈЕДНОМ МЕСЕЧНО
Да ли је тачно да се и даље генерација 1976. често окупља?
– Кад је наш капитен и пријатељ, Мира Радаковић преминула 2000. године, ми смо се договориле да се окупљамо једном месечно. Боље да се састајемо, дружимо, причамо и помогнемо једна другој, него да се виђамо тако тужним поводом. Тако да нас је Мира поново зближила и обавезала, увек је била прави капитен, па ето чак и кад је преминула, успела је да нас опомене шта треба да радимо. До короне смо се једном месечно виђале и организовале дружење у нашем ресторану Раднички, али сад поново то имамо. Једна другој се нађемо у тешким тренуцима, кад се једна од нас повредила недавно, све смо се брзо скупиле и помогле, биле свакодневно ту. То је оно што нема цену и што нам је остало после спорта - ми смо породица и даље.
НОВА ДВОРАНА - ПОЧЕТАК ПОВРАТКА
Раднички је био симбол спорта, не само у Београду, већ у читавој Југославији?
– Имали смо фантастично спортско друштво које је низало успехе и захваљујући тој историји ускоро ће Раднички добити своју дворану, најлепшу и најмодернију на овим просторима. Надам се да ће то бити почетак враћања нашег Радничког у сам врх, баш тамо где заслужује. Прво рукомета, а онда и других секција.
АКО ПИОНИРКЕ СХВАТЕ ВЕЖБУ, ТЕК ОНДА РАДИ И ПРВИ ТИМ
Марија Дреновац се сетила једне занимљивости.
– Винко кад смисли акцију коју жели да играмо, нешто ново да нам уведе, он оде прво на тренинг пионирки и њима објасни вежбу. Уколико оне схвате, онда дође код нас.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
