Голијанин: Дан кад смо сви победници

Никола Голијанин зимус је појачао Задругара из Лазарева, члана војвођанског „Истока”, који је у борби је за опстанак. Рођен је 1993. године и многоочекује од пролећног дела првенства и верује у саиграче. Један је од оних спортиста који поштује православне и народне обичаје и увек је спреман да о томе разговара.

Кад су га, после победе над Полетом из Идвора, упитали шта би себи пожелео за Васкрс, био је јасан, са одговором чистим попут сузе:

- Да Задругар остане на „Истоку”. Ово је фудбалска средина, са прволигашким условима, клуб је богате традиције и нема мањег места да је изнедрило толико играча за наш фудбал, репрезентативних имена – рекао је Голијанин.

Прича је кренула овим током.

- Ово су најрадоснији дани, јер је Васкрс највећи и најлепши празник. Радовао сам се и као малишан, кад ми је први пут речено зашто су јаја офарбана, радујем се и сада у 33. години. Ово је дан кад се такмичимо са офарбаним јајима различитих боја и кад смо сви победници. Бриге се остављају изван домашаја свакодневице, у породици се разговара о плановима, о будућности и раду, о успесима...

Велики је верник и мало је таквих у клубовима нижег степена такмичења. Ускршњи пост није му тешко пао, иако је редован на тренинзима и ангажованом на утакмицама.

- Лако сам изнео и Божићни пост и тако је годинама. Не смета ми да одрадим фудбалске обавезе како тренер захтева и имам енергије да истрајем. Форма не трпи и то се види на терену. Постим и кад нису празници, сваке среде и петка и није то од јуче. Сад ћу се, о први пут, причестити у лазаревљанској цркви.

Истакао је да редовно одлази у црквени храм и да то ради и пред утакмицу.

- Кад смо домаћини утакмице онда имам више времена и обавезно идем да се помолим. Кад сам спречен, као да сам нешто заборавио и касније видим да ми нешто недостаје. Ако тад изгубимо меч, повежем пораз с чињеницом што нисам стигао да одем у храм.

Бирао је речи и наставио:

- Бог је веровање да нешто више од нас постоји, нешто што ни ја, ни други, не можемо да докучимо. Све у нама и око нас доказ је да свевишњи постоји. Васкрс, као и Божић, увек обележавам у кругу породице, све у миру и достајнству. Посвећен сам да буде како обичаји налажу, како су ме моји учили и како се преносило с колена на колено.

Поменуо је и породичну славу.

- Мамина слава је Свети Јован, очухова Ђурђевдан и домаћин сам славе, процедура организације је моја, од дочека до испраћаја гостију. Све домаћински.

Живео је у Лазареву до завршетка другог разреда основне кад је био члан најмлађе екипе Задругара. Преселио се у Ботош и тамо, са 16 година, дебитовао за сениорску екипу Омладинца.

- У лето 2012. дошао сам у Задругар и код тренера Данила Бјелице дебитовао за први тим. Одмах ми је дао шансу и оправдао сам поверење. Бранио сам боје зрењанинског Радничког, Младости из Лукићева, перлеске Војводине 1928, Нафтагаса, Црвене звезде из Руског Села, а најдуже сам се, у два мандата, задржао у ОФК Бегеју. Више је клубова и нигде нисам иза себе затворио врата.

Повратак у Лазарево био је изненађење само за оне који не знају колико је везан за ово питомо банаско село.

- Човек се увек радо сећа детињства и првих активности поред школских обавеза. Мени је фудбалска лопта била љубав од момента кад сам је угледао. Из Задругара су ме зимус, чинило ми се, стидљиво упитали да ли бих дошао у клуб. Одмах сам, уз осмех, потврдно одговорио. То ми је била жеља коју сам носио у себи, ту сам почео као дечак, градио се као сениор и сви мамини су ми из Лазарева. Вукла ме носталгија којој човек не може да се одупре.

У пет пролећних кола Лазаревљани су поражени у првом, из остала четири уписали су по две победе и два ремија.

- Нисам био на свим утакмицама, имао сам болове у леђима и сад је све у реду, али невероватно је колико се срећа окренула против нас. Били смо бољи од лидера ОФК Граднулице, питали се на њеном терену, ремизирали смо и испромашивали се у другом делу меча. Тако је било и у Житишту кад је домаћин изједначио у четвртом минуту надокнаде, тешко је описати пораз у Долову кад је кренула надокнада. Да не набрајам, нико нас није надиграо.

Војвођанска лига „Исток” добро му је позната.

- Годинама сам на овим теренима и одлично познајем квалитет и рад у другим клубовима. Задругар је, по много чему, изнад многих. Гледамо само у своје двориште и увек се максимално бори за успех. И пре 13 година Задругар се није склањао и важио је за тим вредан поштовања. Кад дођу присталице других клубова на наш стадион, изгубе пола полуврмеена чудећи се да у Војвођанској лиги, у селу, постоје такви услови. Покривена трибина за око хиљаду људи, беспрекорне свлачионице, помоћни терен, компјутерски регулисан заливни систем, рефелектори за ноћне тренинге, паркинг, да не набрајам.

Присетио се и историје клуба.

- Био сам дете кад се причало о Ненаду Бјековићу и данас старији казују како су деца из Лазарева, његовим одласком у Пролетер, масовно хрлила на терен Задругара, а потом је свака селекција некадашњег зрењанинског гиганта, имала у саставу по неколико Лазаревљана. Да се смрзнеш кад листаш клупску монографију.

Вратио се садашњости и борби за опстанак у војвођанском каравану.

- Не зна се колико ће екипа у нижи степен и то доводи у незвесну позицију половину лиге. Верујем да нећемо бити у групи тих пет или шест клубова, имамо квалитет за горњи део. Сад ће да се прикључе Ранко Марковић и Вељко Земунски, стекао је право Јован Кујунџић и погон ће да буде комплетан и спреман да избори опстанак на „Истоку”. Ако се пореди са било којим ривалом, Задругар то више него заслужује – истакао је Никола Голијанин, првотимац Лазаревљана.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ