Војводина заједничка љубав

На истом месту где је, пре више од три деценије, почела једна велика спортска прича, сада се пише нека нова. Нови Сад као град спорта већ је видео како из Војводине израстају асови. На стадиону Карађорђе одрасле су генерације, а имена која су ту поникла и данас се изговарају са поштовањем.

Ретко се, ипак, деси да се у истом клубу укрсте две генерације исте породице, свака у свом спорту, али са истим темељем. Прича породице Бошкан из Новог Сада добија посебну тежину.

У дресу Одбојкашког клуба Војводина прве озбиљне кораке направио је Слободан Бошкан. Годинама касније, исту адресу као почетну тачку своје приче има и његов син Вук.

Фудбал је изабрао свој правац, али судбина је желела да све остане у црвено-белом кругу. Док је отац градио име под мрежом, син корача истим путем, али у копачкама. Између два спорта, оца и сина и каријере стоји иста ствар - љубав према тимској игри која се не наслеђује само генетиком, већ и начином живота.

- Преломни тренутак каријере био је кад сам са 17 година ушао у први тим Војводине. Брзо сам добио прилику и да играм у првој постави, што је био велики искорак и формирало ме је за сениорски спорт - присећа се Слободан Бошкан.

Док отац говори о својим почецима, Вук Бошкан причу гради тише, без великих речи и потребе за поређењем:

- Имао сам нормално одрастање. Људи су знали ко ми је тата, али фудбал је потпуно другачија прича. Нисам имао посебне привилегије и од почетка сам морао да се доказујем.

Разлика у генерацијама не огледа се само у времену, већ и у начину грађења каријере. И док је Слободан Бошкан већ са 18 година био део прве поставе, Вук Бошкан је у фебруару напунио 20 година и свој пут, који доноси другачију врсту притиска, гради корак по корак, кроз систем који захтева стрпљење, а то је реч која се најчешће чује у њиховим разговорима.

Млади играчи морају да науче како да се носе са очекивањима, али и сопственим амбицијама. Између младалачког потенцијала и сениорског фудбала постоји простор који није видљив на први поглед. Таленат се више не подразумева, већ се свакодневно доказује.

- Највише смо причали како да подноси поразе и остане смирен кад ствари не иду како треба. То су моменти који обликују младог играча - објашњава Слободан Бошкан.

Надовезао се и талентовани голгетер:

- Увек ми је помагао у ситуацијама кад је било тешко. Немам један савет који могу да издвојим, више су то разговори у првом тренутку и помажу да пребродиш.

Разговори далеко од терена и публике, граде однос који превазилази класичну улогу оца и тренера, а линија између савета и слободе је танка.

У овој спортској породици није било инсистирања да се иде истим путем. Иако је одбојка била логичан избор, одлуку је донео мали Вук, много пре прве прволигашке утакмице.

- Пронашао сам се у фудбалу и нисам имао дилему од првог ударца лопте и постигнутог гола.

- Већ са пет или шест година кренуо је на фудбал. Водио сам га кад је порастао на одбојкашке тренинге, њему је то било мало интересантно, али не превише. Осетио је одбојку, али нисам желео да наметнем, како је ушао у свет фудбала, наставио је тим путем - каже Слободан Бошкан.

Поред различитих спортова, једна ствар је остала иста - Војводина. Клуб у којем је отац почео каријеру

- Војводина је мој клуб. Заволео сам је као дете, одлазио на утакмице и то је природно дошло. Није то због тате, већ због мене и осећаја припадности - објашњава Вук.

- Драго ми је што је у Војводини, јер сматрам да је то сјајна средина за развој младог играча - додао је Слободан.

Тај осећај припадности и континуитета није случајан. У породици Бошкан спорт никада није био само резултат или професија, већ свакодневица која се живи и ван терена. Од првих тренинга, преко утакмица, па све до разговора после њих, градила се слика о томе шта значи бити део тима.

И управо ту, у тим невидљивим стварима, Вук је можда и највише добио од оца.

- Више су то савети који се тичу понашања, односа према обавезама, како да останем миран у неким ситуацијама.

Са друге стране, Слободан добро зна колико је важно да се граница не пређе.

- Трудим се да не будем превише наметљив, има свој пут и своје искуство. Ту сам ако треба савет, али не да водим његову каријеру уместо њега.

Такав однос оставља простор да се развија самосталност, али и сигурност да подршка увек постоји. У модерном спорту, где се очекивања постављају рано, то није мала ствар.

Пут младог играча ретко је праволинијски. Између јуниорских дана и сениорског фудбала стоји период у ком се таленат судара са реалношћу, бржим ритмом игре, искуснијим противницима и одговорношћу која не трпи грешке. Процес је прошао постепено, кроз утакмице у којима није увек све ишло по плану.  Самопоуздање које се тада стиче, стабилније је од оног које се гради искључиво кроз добре резултате. Управо је на тој граници Вук почео да гради свој идентитет, али не у Војводини, већ на позајмици у Кабелу.

- Долазак у Кабел био је одличан потез. Првих шест месеци било ми је важно да се навикнем.

Сениорски фудбал је другачији. Сигурност није дошла преко ноћи. Иза ње стоје утакмице у којима није све ишло по плану, периоди без гола, али и моменти који су показали да може да направи разлику.

- Имам неко олакшање јер знам да сам помогао екипи до овог момента. У сваку утакмицу улазим са истим циљем, да будем конкретан.

Није ту само реч о бројкама. Начин на који је долазио до шанси, кретање без лопте и осећај за простор показују зрелост која се ретко виђа код играча његових година. Ти детаљи одвајају играче који обећавају од оних који праве разлику у нападу.

Победу против Змајева, у септембру прошле године режирао је Вук Бошкан. Два гола из првог полувремена, испоставила су се као довољна за три бода, а постигао их је у правом моменту.

- Био сам у серији без гола и значило ми је да то прекинем, али још више ми је значило као потврда да могу да играм на овом нивоу.

И док Вук кроз те ситуације гради самопоуздање, Слободан у њима види нешто што је и сам пролазио. Амбиција постоји, али без притиска.

-  За пет година волео бих да играм у некој од најјачих европских лига. Знам да до тога води много рада и да морам корак по корак – каже Вук.

Иако је фокус на будућности, садашњост је оно што се највише вреднује. Свакодневни тренинг, утакмице, мали помаци, све што на крају гради каријеру. Поред терена, ту је и она друга страна приче - породична. Подршка која не долази само од оца, већ из целог окружења.

- Мајка Маја и ја смо још од малих ногу разговарали са њим, не само о фудбалу, већ и о бављењу спортом, игрању у колективу.

Та атмосфера даје додатну стабилност, али и подсећа да спорт није изолован свет. Терени, иако различити, искуства се у многим сегментима поклапају - притисак, очекивања, рад. Одрастање у спортској породици носи и одређену одговорност.

Вук, свестан тога, покушава да пут гради без прескакања корака. Бити међу најбољим стрелцима Прве лиге, прави искорак и на психолошком плану, а не само на терену.

- Не журим. Важно ми је да напредујем и да свака сезона буде боља од претходне, тако што ћу на свакој утакмици постићи барем један гол, а то је добар темељ за што дужу и лепшу каријеру.

Управо у томе је, можда, и највећа вредност ове приче. У времену у ком се каријере граде на брзину, прича породице Бошкан подсећа да праве вредности не долазе преко ноћи. Између првог тренинга и великих утакмица стоје године рада, одрицања, тишине у којој се доносе најважније одлуке, а које публика не види.

Прича није само о оцу и сити,  нити о томе што су обојица кренула из Војводине, већ у начину на који граде своје путеве. Слободан и Вук Бошкан показују колико је континуитет и наслеђе које се не намеће, већ стиче важан фактор на путу до успеха, који тек почиње да добија своје право лице. Поверење, стрпљење и време потребни су да би се дошло до циља.

Један је већ оставио траг, а други тек почиње да га исписује, а између њих не стоји поређење, него подршка која не тражи резултат, већ развој.