Можда смо ту где смо и заслужили да будемо

Звездин евролигашки ролеркостер је две ноћи раније у Каталонији прешао и преко последњег спуста… Анксиозни крик страха изабраника Саше Обрадовића одзвањао је Блауграном, док се низ црвено-белих вагончића стрмоглавом брзином спуштао шинама неуспеха.

Да – као на свакој вожњи и на Малом Калемегдану је било много успона и падова. Ипак, како то обично бива у животу, али и на ролеркостеру, падови су оставили јачи утисак, дубљи траг и натерали срца свих љубитеља београдског великана да нешто жустрије затрепере у већ стегнутим грудима. Осећај нелагоде оних који живе и дишу црвено-бело ескалирао је после пораза од Барселоне – 72:80, кад је европска вожња званично истекла, а снови по ко зна који пут остали недосањани.

Црвена звезда ни ове године неће играти плеј-оф Евролиге. Та чињеница можда не би ни била толико болна, да се неуспех није догодио на истој степеници, под сличним околностима као и претходне.

Да на Малом Калемегдану имају за чиме да жале мало је рећи. Вратимо се само неколико кола у црвено-белу прошлост, кад је чета Саше Обрадовића још судбину чврсто држала у властитим рукама. Звезда је била пета на табели, на папиру имала један од најлакших распореда до краја и позитиван скор с великом већином тадашњих конкурената. Ситуација је била чак исувише добра да би била истинита, а све смернице су указивале на велики успех у настајању. У таквим околностима, а после разочаравајућег епилога, логично питање које се само намеће је - како смо онда стигли довде? Неколико седмица је променило све. Црвено-бели су просули позамашну залиху, налик на претходну сезону и на крају остали празних руку.

Плеј-ин је поново био Звездин максимум, алудирајући на то да су Београђани стигли до нивоа да могу да парирају континенталној аристократији, да је повремено повреде, али још не да јој константно пркосе и угрозе место на врху.

Саша Обрадовић је врло једноставно, али и прецизно сумирао сезону.

- На крају дана можда смо ту где смо и заслужили да будемо. Могли смо да остваримо и неку победу више, будемо боље пласирани, самим тим имамо и веће шансе. Али, нисмо то урадили. Стиче се утисак да нам је недостајало концентрације, мало среће, а пре свега искуства – објаснио је стратег црвено-белих, индиректно указавши на то да Звезда још није спремна за највећа дела.

Кроз призму неутешних навијача, нарочито будући да је сезона претежно била одликована бајковитим елементима, ово је огроман неуспех. Ипак, у последње две сезоне је остварен и очигледан напредак. Уколико би нас црвено-бели времеплов одвео нешто дубље у прошлост кроз историјат модерне Евролиге, ово су најбољи резултати тима с Малог Калемегдана у елити, а свако поређење с неким претходним сезонама је сувишно.

Врло вероватно највећи икада буџет на овим просторима за једну екипу, није оправдан – уложена су већа средства него претходне године за практично идентичан резултат, што аргументовано подстиче сумњу да напредак није остварен. Зато сасвим оправдано међу звездашком публиком преовлађују укуси горчине и разочарања. Ипак, како и сам Обрадовић каже стечено је одређено искуство, које би у некој „новој Блауграни“, на некој новој „бити или не бити позорници” могло да превагне у корист Београђана и сада већ деценијски плеј-оф сан претвори у јаву.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ