Сенко из Журнала… али којег?

Свако јутро у мојој канцеларији у Одељењу за информисање у Градској управи Новог Пазара почиње исто: тихо, готово нечујно. Кахва лагано пуши, дан се тек буди, а на столу мој стари сапутник Спортски журнал.

Годинама тако. Навика која није само рутина, већ мали комадић живота који чува мир у мени.

А онда  једно јутро живот  одлучи да ме изненади.

Телефон зазвони, непознат број.

„Где си, легендо, је ли то Сенко из Журнала?“

Осмех ми пређе преко лица. „Јесте“, одговорих.

Али већ у следећем тренутку  као да сам ушао у неку другу причу:

„Припреми ми пет порција ћевапа и пет јогурта, долазим за 15 минута!“

Застадох. Погледах у кахву, па у новине, као да ће ми оне дати одговор.

„Пријатељу, бојим се да си погрешио број…“

Али не  он упоран, сигуран, готово убеђен:

„Ма како погрешио? Је ли то Сенко из Журнала или није?!“

„Јесте… али…“

И онда смех. Онај искрени, широки, из стомака. Смех који разбија сваку забуну и спаја непознате људе као старе знанце.

И ту се све разјасни.

У његовом телефону  два Сенка из Журнала.

Један ја, са камером и бележницом.

Други за роштиљем, са ћевапима и димом који мирише на детињство.

Није ми дуго требало да кренем трагом те приче.

Врата ћевабџинице „Журнал“ отворила су се као да улазим у нечији дом, а не у локал. Мирис меса на жару, тиха граја, познати гласови… и негде између свега тога  живот, онакав какав јесте.

Испричах власнику анегдоту. Није ме ни пустио да завршим  смех је већ био ту. Онај исти као са телефона.

Сенко је мој имењак. Али његов „Журнал“ није папир, његов Журнал се живи.

Деведесетих га је живот одвео далеко, у немачки град Манхајм. Тамо, међу нашим људима, постојао је кафе који се звао „Журнал“. Није то био само локал, био је уточиште, комад завичаја, место где се причало о кући, фудбалу, животу.

Кад се 2005. године вратио у Нови Пазар, није донео само искуство, донео је и успомену и име.

„Журнал“.

Јер, неке ствари не заборављаш. Носиш их са собом, где год да идеш.

Данас, у том његовом „Журналу“, док ћевапи цврче, а кисело млеко хлади душу, на столовима лежи Спортски журнал. Људи листају странице, расправљају о фудбалу, радују се, нервирају, као да је утакмица ту, за истим столом.

И схватиш  није то само ћевабџиница.

То је место где се сусрећу приче.

Где се смех дели без разлога.

Где један погрешан телефонски позив постане успомена коју ћеш дуго препричавати.

Ово није реклама.

Ово је живот.

А живот, када га искрено слушаш, увек напише најбољу причу како само Спортски журнал зна.