Младен Бојовић више је од МВП-ја финала плеј-офа Суперлиге. Искусни одбојкаш је симбол истрајности, човек који пркоси неписаним правилима везаним за године и спорт, претварајући сваку сумњу у мотив више.
Са 40 година, у сезони у којој би многи већ сабирали успомене, „Млађа” је исписао најлепше поглавље каријере. Као лидер Радничког из Крагујевца, предводио је тим до друге узастопне титуле шампиона Србије.
Један од најискуснијих коректора домаће лиге, присутан на домаћој позорници више од деценије, годинама је важио за најбољег. Сад кад је то и званично, један податак још више импонује: освојио је свој први трофеј првака Србије. Тиме је потврдио оно у шта су многи веровали још кад је ускочио у дрес Ђавола – никад није касно.
И док признаје да је више пута размишљао о крају, иза сваког његовог поена стоји нешто много веће од спорта. Супруга, бивша одбојкашица Јасна Мајсторовић и две кћерке, старија Андреа и млађа Стефана, које га гледају са трибина и подржавају у жељи да га памте онаквог какав јесте – у дресу, насмејаног, јачег од умора и свих дилема о границама и завршетку каријере.
Какви су утисци?
- Још се слежу, мало смо и прославили. У 40. години сам освојио дуго чекану титулу, изгубио сам у неколико финала са Звездом и Рибницом. Не може да не буде лепо, поготово и МВП признање. Годинама причам хоћу да оставим одбојку, а тек сад немам разлога да то урадим.
Зашто баш у овом тренутку, шта је све било потребно да се поклопи за титулу?
- Скроз другачије сам замишљао овај крај каријере. После Француске, супруга је такође играла тамо, причали смо - враћамо се, одиграм још годину, две у Рибници. Ипак, отишао сам у Пожаревац, Ивица Јевтић је прве сезоне био тренер тамо, али нисмо имали екипу за нешто велико. После тога је било неких прича у Рибници да се прави екипа за титуле, ни то није испало како треба. И ето, десио се Раднички који ме до сада никад није позвао и испало је сјајно.
Доминирали сте у плеј-офу?
- Верујем да никад нико није имао лакши пут кроз плеј-оф. Ипак, иза тога остаје дуга сезона, мени једна од најтежих. Рачунао сам, одиграли смо 42 утакмице у Суперкупу, Лиги шампиона, првенству, а прошле године сам одиграо 23. Погледала нас је срећа у плеј-офу, тако се отворио пут. ВГСК нам је легао, Карађорђе као да се више истрошио против Такова, исто и Војводина са Спартаком и Звездом... Нећу да будем лажно скроман, можда је и до нас, стварно смо имали прави тренутак форме на крају.
Раднички је задржао већину екипе од прошле године, али ви сте били нови играч. Како је изгледао почетак?
- Није било лако, колико год имам искуства и познајемо се сви од раније. Дошао сам у екипу у којој познају једни друге како дишу, ја као пао с марса. Нисам хтео да се истичем, намећем мишљење, они су освојили титулу и без мене, нема шта ја да причам. Требало ми је времена, али навикао сам се и у складу са тим одиграо боље други део сезоне.
Шта је тајна тима који је играо сва финала у последње две године?
- Главна ствар је професионализам. Млађи момци који немају превише искуства вредни су и жељни доказивања, старији играчи прошли су озбиљне клубове и прави су професионалци. Тај спој. То је оно што је недостајало Војводини, иако су имали Марка Радосављевића, требало им је искуство. У игри нема шта да се замери, показали су да могу да се носе са свима. Такође, ми се шалимо да све екипе које играју невероватно, кад дођу против нас као да су на 50 одсто. Да ли ми не дозволимо да дођу до неке препознатљиве енергије или је до квалитета – увек лако приведемо крају.
ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
