У име свих добитника Maјске награде на крају се присутнима обрадио Зоран Мока Славнић, како другачије него у шаљивом тону иако је у тренуцима док је примао награду уз аплауз који је трајао и трајао, пустио сузе. Велики Мока...
- Позив Штефанека ме је затекао у аутобусу. „Изабрани сте”. Упитах за шта изабран, ко ме предложио. Био сам сигуран није Кошаркашки савез и Црвена звезда, што би они, њих нисам задужио. Награда је дошла је на прагу моје 77. године, свега неколико месеци пре. Пријатно је јако, а онда помислим, да нису мислили да ћу да умрем (смех). Осим вас, цењени скупе, што вас поздрављам, поздрављам и моју сестру, сина. Има их много, али пошто су нас лимитирали с пет места, остала је на прагу. Захваљујем мојој лепшој половини и оним најближима у овом тренутку које имам. Њој - не да никада да кажем име, њеним ћеркама, зету, а хтео сам да поздравим и две бивше жене. Послао сам кратку поруку, наравно, одувале су ме. Само су рекле "Доста је било што смо те трпеле сад већ годинама." За крај, пријатно се осећам јер све вас испред мене гледам као једну фамилију, неколико кошаркаша бивших као породицу и наравно да ће овај дан остати у дугом сећању, да ипак, што оно кажу, никада није касно за младу. Хвала, пријатељи!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
