Суботичка звона звоне да поздраве шампионе

Прича око суботичке кошарке има сада већ све елементе сјајног „бестселера”, недостајала је само титула првака Србије која од недеље, 31. маја, може да краси витрине Спартака.

Та прича почива на данима славне историје, настављене кроз стрмоглави пад... Потом су се Голубови, попут Феникса подигли из пепела. Не само да су се подигли, него су узлетели на највишу грану домаћег такмичења – Спартак је од недеље, 31. маја, шампион Србије – исписана је једна од најважнијих страница клупске историје, али и сасвим нова страница сјајне историје суботичког спорта.

О смелој и наизглед нереалној идеји око које је некада играч Спартака, сада први човек суботичког клуба, Слободан Јарамазовић, окупио најближе сараднике, већ је било речи. Да амбициозни планови и најаве нису били без покрића видело се врло брзо – Голубови су правили „кораке од седам миља”, стигли из „подрума”  до најјачег ранга регионалног такмичења, прошле сезоне до плеј-офа АБА лиге, финала КЛС-а, а онда је ваљало све то, бар поновити ове сезоне.

Имао је Владимир Јовановић, тренер Спартака, огромно поверење, показало је то и за данашње појмове несвакидашње потписивање уговора о сарадњи до 2030. године, а онда је све кренуло – тежим путем. Можда је тако баш и испало – слађе. Голубови су стигли до завршнице Купа Србије, до плеј-офа АБА лиге, истина кроз плеј-ин фазу, борили су се са повредама које су се као зла коб ређале, борили су се потом да играче врате у погон, успоставе ритам и „хемију“, а онда је све „кликнуло“ када је требало. Ново гостовање у Нишу донело је сјајну победу против Црвене звезде у полуфиналу, а после велике драме уследила је још већа – финале против ФМП-а, продужетак и шлаг на торти – титула.

И као што прошле сезоне Владимир Јовановић, главни архитекта тима Голубова, није дозвољавао да се прави еуфорија, подсећајући увек да Спартак тек поставља стандарде, тако није дозвољавао ни да „жуте минуте“ поколебају Суботичане на путу који је на крају водио до трона. Уосталом, као тренер који зна како се освајају титуле, знао је колико тај процес мукотрпан.

– Срећан сам и задовољан, вишеструко! Ми смо „мали клуб” где заиста мали број људи стварно 24 сата на дан, седам дана у недељи живи за Спартак. Сваки део клуба је максимално предан да би се дошло до резултата. То не би било другачије и да нисмо освојили овај трофеј. Задовољан сам и због још једне ствари – кошарка је била на ивици опстанка у Суботици док Бобан (Слободан Јарамазовић) није дошао – прича Јовановић.

У Нишу, на том најважнијем степенику сезоне, Голубови су имали подршку...

- Нашим Суботичанима није било тешко да са другог краја земље дођу у Чаир. Поносан сам и на те навијаче, морам да поновим колико су они „стара школа“ у правом смислу те речи – навијају, не вређају, уживам са њима. Знају да подрже када иде добро и када иде лоше, што је још важније. Имали смо успона, то је мање-више лако истрпети, али је било и падова, а опет нас нису оставили. Ни они, нити људи у клубу који који стварно живе за овај мали-велики колектив. Задовољан сам и срећан због тога што постоји култура коју смо сви заједно успоставили и оно што ће да донесе резултат на овај или онај начин, а то не мора увек да се види на семафору.

Наставио је Јовановић о оним мање видљивим стварима иза ове круне:

- Сви они који су радили ове године, као и претходне две са мном, су се понашали и понашају се као да им је Спартак кућа и поносан сам на све то. Не само што смо се скупили из различитих делова Србије, него и различитих делова региона, па и света, али су сви носили дрес Спартака као да су код куће. Као да ће у сваком тренутку да имају велики суд јавности, а наша публика уопште није тако критична  – истакао је после доделе медаља Јовановић.