Богата (сељаци ослобођени пореза) и пространа (границе све до ушћа Топчидерке у Саву, удаљене шест сати хода), Општина Жарковачка деценијама је била узор Врачарског среза и Београдског округа, а онда су, почетком изградње фабрике шећера, преко пута Аде Циганлије, поткрај 21. века, већинско пољопривредно-трговачко насеље, почели да насељавају занатлије и стручњаци са свих страна Србије, Немачке, Мађарске, Словачке... Концентрација жарковачких „дођоша” била је изражена нарочито у заселку Рвати, уз Топчидерку реку и крај Саве, а касније је све примамљивије било и жарковачко Голо брдо (тј. Ордија), где се одавно скућио и дубровачки Србин, књижевник и дипломата, Матија Бан, иницијатор изградње Храма Светог Саве, по коме поменуто побрђе прекрштено у Баново брдо.
Већ почетком 20. века, захваљујући све напреднијем и образованијем становништву, нарочито око шећеране, постале су све гласније најаве житеља Чукарице (назване по кафеџији Стојану Чукуру и његовој кафани преко пута Аде Циганлије), о издвајању из Општине Жарковачке. Томе су се жестоко супротстављали Жарковци, пре свега због губитка обале Саве и трговине дереглијама из Аустро-Угарске, али је утицајна социјалдемократска странка аргументовано наступила пред властима и већ 1904. одвајање Чукарице од Жаркова. Ни претње Жарковаца да ће оружјем „бранити територију” нису осујетиле намеру Чукаричана, иако су се, како је известила „Политика“ на ударном месту прве странице листа, под насловом „Жарково против Чукарице”, пред Народном Скупштином три пута окупљали Жарковци „преко ноћи постављали страже, наложили ватре, спремили оружје...”.
Како су Жарковци, писала је „Политика”, били „готови на све”, случај је својим потписом морао да решава лично Краљ Петар Први Карађорђевић, па је 17. децембра 1911. озваничена одлука о издвајању Чукарице из Општине Жарковачке. Омиљени Краљ Ослободилац, како су српског суверена од миља звали у народу, није међутим, дочекао и другу радост новоформиране општине Чукарица (преминуо 1921. године) у којој је, 4. јула 1926. у радничком делу насеља и тада култној „друмској” кафани „Мајдан” близу шећеране, основан ЧСК (Чукарички спорт клуб), који ће и ненамерно постати трајни легат Краља Петра Првог Карађорђевића. Већ тада је одлучено да ће се око фудбалера окупљати и други спортисти (пливачи, атлетичари, гимнастичари, шахисти, хокејаши на трави, играчице хазене...), али и хорска дружина, драмска секција...
– Оснивањем фудбалског клуба почињемо такмичење од Четвртог разреда, а даће Бог да једног дана не само доспемо до Првог разреда Београдског лоптачког савеза, већ да утакмице играмо у највишем државном рангу – испољио је на Оснивачкој скупштини фудбалску далековидост, општински кмет, Богдан Милеуснић, дични предак кога и данас, као припадници српске фудбалске елите, Чукаричани с поносом враћају у сећање.
Фудбалски клуб Чукарички, међутим, током свог првог века постојања, постао је спортска перјаница не само општине, већ и наше земље, а бело-црни табор подно Кошутњака, има препознатљиви минули рад и трагове и ван Србије као вишеструки учесник разних европских званичних такмичења, што на свој начин употпуњује слику Чукарице као спортске општине. Амбиције клуба, међутим, сежу даље од досадашњег „си-ви-ја” у коме стоји да је Чукарички био победник Купа Србије (2014/15), да је пет пута освајао треће место у првенству државе, да иза себе има девет учешћа у такмичењима под окриљем УЕФА, да је репрезентацији дао бар два комплетна тима, да вечити ривали Партизан и Црвена звезда одавно против Чукаричана не књиже бодове унапред...
Тако су успеси клуба са Бановог брда, везани нарочито за последње деценије, дефинитивно „пресудили“ претходном вечитом ривалству са Жарковцима којима су, због „отцепљења”, Чукаричани од оснивања клуба били „најдражи непријатељи” будући да су и Жарковци, уз несебичну подршку Јована Ружића, првог српског олимпијца, истовремено основали фудбалски клуб. Сваки међусобни сусрет играо се „на крв и нож” уз неизоставне епитете током меча, али и кад је током утакмице било више физичких него вербалних окршаја, све би пало у заборав већ после темпераментне „дискусије за шанком” у оближњим кафанама. До следећег „вечитог дербија” Чукаричког и Жаркова којих, међутим, због очигледне актуелне преваге фудбалера са Бановог брда, одавно више нема.
Хроничари фудбалске Чукарице, међутим, оставили су речита сведочанства о првим лоптањима на простору данашње општине. Записано је да је прва лопта припитомљавана на травнатом Хиподрому још 1911. године, а све до Првог светског рата, терали су је Власта Ђурић, Павле Божовић, Коста-Кокан Поповић, Данило и Ђура Кнежевић, Душан и Милош Ђурђић, Рајко Стојановић, Бора Кнежевић, Милоје Савић, Јован и Коста Ђорђевић, Милош и Душан Поповић, Милош Ђукановић, Коста Ђукић, Илија Дракулић, Благоје Милосављевић... Прву лопту купили су ђаци од свог џепарца, за шта је требало целих 12 динара, колико је коштао и један дукат.
Како се дружина са Хиподрома умножавала, а утакмице постајале све учесталије, убрзо се показало да је један фудбал мало за све већи буљук занесених скупом играчком, лоптом, која је из Енглеске (1855.) брзо „препливала” Ла Манш и већ крајем 19. века „пустила корене” на Старом континенту, али и у Србији где су, већ почетом новог века, међу првима основани клубови Шумадија из Крагујевца и београдски Соко. Два ривала често су на терену у Кошутњаку одмеравали снаге, а чукарички таленти, кроз рупе у тараби око терена, кибицовали су озбиљну игру и крали фудбалске вештине. Једном је, већ поодраслим деранима, Душану Поповићу и Кости Ђукићу, лопта изненада долетела иза тарабе игралишта, а они су је кришом, вешто и снажно, дегажирали дубоко у шуму. Кад је потера за лоптом прекинута, фудбалски враголани лако су је нашли и наредних дана било је још веселије на Хиподрому.
Ентузијазам са пољана Чукарице и Хиподрома, који је довео до спонтане иницијативе о оснивању клуба, дуго није могао да намири ни елементарне потребе спортског колектива кадрог да се одмах у пуном капацитету укључи у званично такмичење. Упркос томе, ЧСК је 1927. учлањен у Београдски лоптачки савез, да би већ наредне године бело-црни с Чукарице, освојили прво место у првенству своје групе, иако је клуб био бескућник и потуцао се по теренима Вилимона, Макиша, Михајловца... Био је то речити наговештај фудбалске дике спортске општине Чукарице.
– На пољанама између Бановог брда и Бановог шанца, где је војска одржавала честе маневре, било је прво игралиште Чукаричког. Биле су неке импровизоване трибине испод којих су се пресвлачили гости, а играчи Чукаричког имали су собу поред стана домара Фрање Смолека, с друге стране терена. На терену није било ни једне травке, а и како би кад је подлога била од црвене иловаче. Па ипак, Чукарички се брзо прочуо Београдом по специфичном фудбалу касније названом „чукаричка игра из 14. београдског рејона” – сећао се својевремени играч Чукаричког, Миле Златановић, који је касније оставио и препознатљив траг у дресу Црвене звезде.
ФУДБАЛСКИ ЧОВЕК НЕБЕСА
На Оснивачкој скупштини у препуној кафани „Мајдан”, угледни апотекар Миливоје Јевремовић и општински кмет Богдан Милеуснић, предложили су авијатичара Милоша Илића за председника клуба, што је једнодушно прихваћено. Милош Илић, надалеко познат као први српски авијатичар, француски ђак и светски човек, био је интелектуалац широког образовања, али и фудбалски занесењак који је већ тада у овом спорту видео светски покрет.
Чукарички тада није имао просторије, па су се састанци управе клуба одржавали у његовом стану, у Доксимовој улици, док је опрема играча чувана у кућама фудбалера. Илић је био не само ауторитативни председник који је зналачки и пожртвовано чинио напоре да се обезбеде услови за тренирање, играње утакмица и свакодневни живот клуба, него је сугестивношћу и иницијативом успевао да око Чукаричког окупи тада најпознатија фудбалска имена као што су Шпигл, Карло и Јанко Малек, Петаковић, Станковић, Станић, Шарчевић, Шљивић, Јованчић, Ђорђевић, Дракулић... Илић је био и први командир српске авијације и на том положају остао је до поласка српске војске на Крф. Делећи невеселу судбину хиљада српских војника, Илић је прошао албанску голготу, али му виталност и енергичност нису недостајали на месту председника клуба.
Прву управу ЧСК-а, поред председника Милоша Илића, сачињавали су: секретар Душан Жарковић, по занимању гимназиста, благајник Душан Поповић, стругар, док је Јован Ђорђевић, такође стругар, изабран за економа. У Управни одбор, поред општинског кмета, Богдана Милеуснића, изабрани су, Миливоје Јевремовић, Аца Јовановић, Љуба Субић, Никола Стојановић и Фрањо Шмолик.
ПИКАВАЦ УКРАС ГАЛЕРИЈЕ
Кроз вековну историју, боје Чукаричког бранила су бар два тима државних репрезентативаца, а у клубу се посебно диче фудбалским асовима из својих редова који су дрес Чукаричана носили пре или за време Другог светског рата, као што су Благоје Моша Марјановић, Фрањо Јожа Гилер, Матија Перлић, Ђорђе Јованић... Нема, међутим, сумње да је у галерији звучних чукаричких фудбалских имена, срцу присталица клуба најближи био легендарни Александар Петровић, познатији под надимком, Пикавац.
Фудбалски шармер неухватљивих финти и срцеломац шипарица, дрес Чукаричког понео је чим се фудбалски замомчио, у 18. години, и у клубу остао три сезоне. За то време постао је не само љубимац клуба и Чукаричана, него и један од најпопуларнијих фудбалера у земљи. Није онда ни чудно што Петровић био на оку најмоћнијих клубова у земљи, а најбржи је био шампион СК Југославија, у чијем дресу је дочекао и позив за репрезентацију. Остао је у сећању сусрет Југославије и моћне Италије који су Азурини добили са 2:1. Једини гол за Југославију постигао је Аца Пикавац, а десетине навијача су га испратиле повицима „бољи Аца него Меаца” (ванвременски италијански фудбалер).
ИЗЛОЖБА ЗА СТОТИ РОЂЕНДАН
Јубиларну, стоту годишњицу Спортско друштво и Фудбалски клуб Чукарички, на разне начине обележаваће до краја 2026.
Једна од свечаности биће организована данас у стецишту културних дешавања на Чукарици, култној Галерији 73, на Бановом брду, у Пожешкој улици, где ће од 19 часова бити отворена изложба посвећена стогодишњици успешног спортског колектива. Кроз симболичких сто фотографија и остали пригодни материјал, посетиоци ће моћи да се упознају са целокупном историјом фудбалског клуба, али и осталих секција Спортског друштва.
Изложба у Галерији 73 биће отворена до 8. јула.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
