За Журнал говори Милан Рогановић: Тежи пут је обично исправнији

(Од нашег извештача из Словеније)

Тик-так, тик-так, тик-так – откуцавао је сат у нашим главама. Каснили смо на унапред заказане разговоре са првотимцима Партизана. Дан је био дугачак и напоран, а вечера у хотелу где су смештени новинари, померена за нешто касније него уобичајено.  Иако је амбијент био сјајан – шума, планине, поглед од „милион долара” и домаћа пица, дебеле корице, на тањиру пред нама – тотални хедонизам поквариле су журба и паника.

„Састанци” су били договорени за нешто мало пре 21 час, али је гарнитура новинара у фоаје „Хабакука” ујурила с десет минута закашњења или, ипак, није…

Хотелски лоби, овог пута био је празан као перон станице, коју је тек напустио воз најударније градске линије. Од фудбалера Партизана није било ни трага, ни гласа. Они су каснили… Додуше, не својом вољом, већ оном разочараног и помало љутог Саше Илића. Незадовољан издањем на претходној утакмици са софијским ЦСКА дан раније (0:3), српски стручњак је заказао обавезну видео анализу одмах после вечере. И тако се мало пре девет сати увече претворило у оквирно 22 часа. После готово сат времена чекања појавили су се и главни, црно-бели актери. Погнуте главе, силазили су низ степенице ка кафићу хотела. Очито, састанак није добро прошао, а „порција” грдње, можда и неколико крупних речи тешко су пале младој чети из Хумске.

Такву тезу одобрио је и десни бек Партизана, Милан Рогановић:

- Не питај како је прошло. Како и може да прође састанак после онакве утакмице – рекао је репрезентативац Црне Горе у неформалном тону.

Ипак, кисели осмех убрзо је заменио онај искрени. Јер, по један тежак састанак и болан пораз нису ништа наспрам свега што је дефанзивац црно-белих прошао на путу ка дресу и стартној једанаесторици Партизана…

Народно казивање уверава да је од самог успеха, још важнији пут којим се до њега стигло, а то потврђује и Рогановић у разговору за Спортски журнал.

- Мој почетак је везан за Зету. Тамо сам са 16 година играо сениорски фудбал, што ме је много чему научило. Стекао сам велико искуство доста рано и то ми је касније отворило врата Партизана. Прешао сам у млађе категорије, потом је уследио позив Телеоптика и на крају прелазак у први тим. Клуб је желео да пружи шансу младим играчима у том тренутку, све се поклопило и обукао сам црно-бели дрес. Није било лако, али вредело је – почео је причу о трновитом путу поуздани бек. 

Поменули сте Телеоптик као одскочну даску. Тада се тим такмичио у трећем рангу, на полу-професионалном нивоу. Колико је игра на блатњавим и „изоранима” теренима нижих лига утицала на развитак карактера и на то да постанете играч какав сте данас?

- Наравно да ми је помогло. Изузетно ми је драго да сам прошао тај ниво фудбала, јер је тежи пут обично исправнији и помаже да се изгради карактер. Притом, није то уопште „наивна” лига. Ту су играли бивши суперлигаши на заласку каријере, искусни, снажни. У комбинацији са заиста катастрофалним теренима за мене као младог играча је било веома тешко. Ипак, захвалан сам и на том искуству.

Нарочито сте истакли ту реч „тежи пут”, који осликава и вашу досадашњу каријеру. За Зету сте играли у сезони кад је клуб био у баш тешкој ситуацији, чак и испао из лиге, а сада сте у Партизану – великом клубу у кризи. Колико су вам претходна искуства корисна у тренутној ситуацији и можете ли да повучете паралелу?

- Да, тешка су времена, али спреман сам. Као што сам рекао кроз целу каријеру сам некако ишао тежим путем и то ме је учинило јачим. Не могу баш да повучем паралелу између Зете и Партизана, другачије су околности, али рецимо да је слично.

Какав је тренутно план црно-белих за излазак из кризе, барем краткорочно, почев од припрема?

- Поред наравно очигледне жеље да се на припремним утакмицама покажемо у правом светлу, основни циљ је да се у Београд сви вратимо пре свега здрави, али и спремни за напорну сезону. Ноге су тешке, тренинзи, овде на Похорју, веома напорни, али то нису оправдања. Радимо пуном паром и трудимо се да из себе извучемо максимум. То је неки базичан задатак за нас током ових припрема.

А, дугорочни циљеви? Где видите клуб на крају сезоне?

- Што се сезоне и циљева за исту тиче, тешко је рећи. Тек смо почели, још се навикавамо једни на друге, али делује ми као да је атмосфера на релацији играчи – стручни штаб баш добра. Не гледамо исувише у будућност, али уколико наставимо овим путем, можемо да се надамо најбољем.

Најбоље је претпостављамо титула? 

- Сан је свакако шампионски трофеј, али рано је да размишљамо о томе. Упознати смо с окружењем, условима и нашом ситуацијом у поређењу с конкурентима. Иако нисмо фаворит, имамо све предиспозиције да можемо да се надамо. 

Претходне сезоне вам је умало измакла и европска епизода, да ли је излазак на континенталну позорницу, такође, један од главних мотива клуба, али и Ваших личних?

- Јесте свакако! Ипак, биће доста посла како бисмо тамо и доспели. Крећемо још мало, од другог кола, а сад знамо и потенцијалног противника. Ко год то био, не смемо да га потценимо. Морамо да будемо фокусирани и прави. Жарко желимо да играмо у Европи ове сезоне. Потенцијални улазак у Лигу конференција би био велика ствар за све нас. Клуб би имао финансијску добит, ми бисмо били мотивисанији и онако сви колективно срећнији и наравно навијачи би били задовољни. Све би „прштало”, како волим да кажем. Имамо неколико основних циљева, а први је пласман у Лигу конференције – закључио је  Рогановић у оптимистичном тону.

Брзо је црногорски репрезентативац издекламовао одговоре на питања, срдачно се поздравио, а онда пружио корак пут собе, где је имао заказан дуел на „плејстејшну” са неким од саиграча.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ