VIŠE OD SPORTA - Ko Oluju slavi, slušaće je jednog dana! (VIDEO)

Piše: Tomo Marić

Zar se na stub srama mora raspasti svoja savest i čast da bi se dopao „velikom svetu”, i bio prihvaćen kao „civilizovani narod”; niko se surovije nije sudario sa tim saznanjem kao srpski narod! Čak i u sportu kojeg je, kroz dva veka, zadužio velikim reprezentativnim i klupskim ostvarenjima, te sjajnim pojedincima: Novakom Đokovićem, Predragom Stojakovićem, Vladom Divcem, Draganom Džajićem, Milutinom Šoškićem, Zdravkom Rađenovićem, Miletom Isakovićem, Miloradom Čavićem, Ivanom Španović, Tijanom Bošković, Svetlanom Kitić, Aleksandrom Šapićem, Danilom Ikodinovićem, Filipom Filipovićem, …; klubovima: Crvenom zvezdom, Partizanom, Metaloplastikom, Borcem, Vojvodinom…

Badava sve, badava i srpsko junaštvo i stradalništvo u oba svetska rata, uvek na strane pravde i antifašizma, a brišu se Jasenovac, Jadovno, Drakulić, Šušnjar, Kajmakčalan, Sremski front… negira koren i nacija Nikole Tesle, iz istorijskih knjiga brišu Stepa Stepanović, Radomir Putnik, Milunka Savić,…, falsifikuje istina o Kosovu i Metohiji, na svakom mestu i u svakoj prilici širi se antisrpska histerija, ma o kojoj oblasti stvaralaštva od nauke, kulture, do sporta, bilo reč.

Kroz istoriju menjali su se tvorci i tumači tog ludila, koristeći sva medijska sredstva „satanističke medijske industrije”; od Gebelsa do Holbruka, uz predugu listu zlobnih protagonista: Bila Klintona, Žaka Širaka, Margaret Tačer, Helmuta Kola, Ditriha Genšera, Medlin Olbrajt, Vesli Klarka, …, koji su „Srbe žive sahranjivali”!

Ni sport nije ostao bez najružnijeg oblika satanizovanja!

Godine 1991. Crvena zvezda je bila najbolji evropski i svetski fudbalski klub, zahvaljujući sjajnim igračima: Dejanu Savićeviću, Darku Pančevu, Siniši Mihajloviću, Miodragu Belodediću… ali i vanserijskom rukovodstvu koje su predvodili Dragan Džajić, Vladimir Cvetković, Svetozar Mihajlović, trenerom Ljupkom Petrovićem, nadmudrila je planere „novog svetskog poretka” koji su taj, „veliki propust” nastojali da isprave u narednim godinama uvođenjem i sportskih sankcija, zabranama i diskvalifikacijama, sudijskim nepravdama, isplaniranim i dogovorenim blamažama…

Razum zna s ništavlukom da gubi bitku u svojoj uzvišenosti; sjajna igra srpskih košarkaša krunisana je velikim trijumfom u Atini na Prvenstvu Evrope 1995. godine, Hrvati poraženi i nadigrani, kukavički napustili pobedničko postolje kao trećeplasirani tim. Srbi su bili šampioni, a Hrvati otišli u svoju sramotu!

Srbi su ostali dostojanstveni bez ružnih komentara i bilo čega što bi imalo prizvuk uvrede. Svetska javnost umesto osude sramnog čina Hrvata tražila je hiljadu opravdanja, pre svega zluradim komentarima „dični Hrvati nisu hteli da budu u društvu loših momaka iz Srbije”!!! Četiri nedelje kasnije bila je iznenadna vojno-policijska akcija „Oluja”, uz podršku NATO snaga, te muslimanskih jedinica, proterano je i stradalo više od 250.000 Srba iz Hrvatske. „Veliki svet” je ćutao!

Čemu je, onda, uistinu služila ona sramna predstava u Atini hrvatskih košarkaša i antisrpska svetska medijska haranga, da li kao priprema za ono stradalništvo koje se kasnije dogodilo?!

Primera je bezbroj, a uzročno-posledični nauk života je nesporan: ko pobeđuje silom i bezobzirnošću, izborio je samo delić pobede, revanš sledi, kad-tad; dug, kao zao drug, uvek se vraćao s kamatama. Nasilje je odvajkada bilo oružje razbojnika i probisveta, a ko danas, u najvećoj meri, upravlja svetom, to se nedavno pitao Nobelovac Petar Handke.

Hvala Bogu i dobrim ljudima, ničija do zore nije gorela; ko slavi „Oluju”, trijumfujući u tuđem uništenju, slušaće je jednog dana.

Između ostalog, i u sportu, ljudskom iskonu; sve što vredi, ne zaboravlja se i nikad ne bledi!