Na mestu gde je održano prvo Svetsko prvenstvo u košarci u dvorani Luna park u Buenos Ajresu 1950. i Jugoslavija zauzela poslednje mesto, 40 godina kasnije Plavi su osvojili zlatnu medalju i posle Ljubljane 1970. i Manile 1978. treći put postali šampioni sveta.
Kasnije će reprezentacija naše zemlje, tada su je već činili momci iz Srbije i Crne Gore, još dva puta biti na krovu sveta, 1998. u Atini i 2002. u Indijanapolisu.
Ova hronologija pokazuje zapravo pređeni put košarke i njenog okomitog razvoja u državi koje odavno nema, ali čiji se domet sa basketarom izučava kao najviše dostignuće i osoben stil pod patentiranim nazivom jugoslovenska škola košarke.
Pozvao sam jednog od kreatora jednog od najubedljivijih trijumfa Jugoslavije na velikim takmičenjima – Žarka Paspalja, dobrog duha ovog državnog tima. Skroman, kakav je uvek i bio, spontano je reagovao, onako iz dubine duše:
- Prijatelju, vreme neminovno ide napred, koga i da li mlade uopšte zanima šta je bilo u vreme kada se oni nisu ni rodili. Živimo u vremenu kad je bitno samo ono što se danas dogodi...
Prekidam legendarnog asa sa: Neki događaji ne bi smeli da se zaborave!
- Sećam se, naravno, ali sa današnjicom to nema ni blagog dodira. Izdvajam da je to bilo jedno takmičenje u nizu naših pobeda, još jedno finale velikog takmičenja i trebalo je da ih bude još deset posle toga...
Uzima Paspalj dah, pa izgovara da ne razočara one u čijim srcima je doba koje ne bledi:
- Finale sa SSSR-om je bilo relativno neinteresantno, nisu mogli Sovjeti da nam pruže dostojan otpor, u grupi smo dobili još ubedljivije...Praktično smo posao završili u polufinalu pobedivši SAD...
Zastao je Paspalj, nisam hteo da mu postavim pitanje i...
- Znaš šta mi je bilo najzanimljivije? Vratili smo se u hotel posle finala i Divac, Savić i ja popeli smo se na terasu na krovu da popijemo po pivo. Nismo imali nikakav osećaj trijumfalizma. Znali smo da ćemo pobediti, bili smo superiorni. Pre toga smo bili na Igrama dobre volje u Sijetlu, i tamo smo pobedili, naravno i domaćina. A to je bio „Mundobasket“ pre Mundobasketa u Argentini sa istim učesnicima. Jedina razlika je bila što se povredio Dino Rađa, umesto njega iz Beograda je došao Zoran Jovanović, a i ja sam izvrnuo nogu u Sijetlu, ali sam se dočepao zemlje gaučosa. Bili smo baš moćni u jednom od niza događaja...
I šta je bilo posle, obično se pita u emotivnim razgovorima, kažem Paspalju.
- Vratili smo se kući u Jugoslaviju sa osam presedanja... nikad da stignemo. Deo reprezentacije izašao je iz aviona u Zagrebu, mi ostali u Beogradu. Dočekala su nas možda dvojica novinara, već se zaboravilo da smo svetski šampioni. Valjda su svi to od nas očekivali, kao i mi...
Još jedan uzdah Paspalja:
- I da ne zaboravim događaj sa zastavom, koji tada niko nije pomenuo. Ni mi među sobom se time nismo bavili, reakcija Divca bila nam je u tom trenutku najnormalnija, ko kaže sada drugačije masno nlaže. Godinu dana posle toga kada je Jugoslavija počela da se raspada o tome je počelo da se priča i taj događaj do dan- danas ispada nekom najvažniji. O tome se još uvek piše kao da je to bilo najvažnije...
U Argentini niko od Vas nije naslućivao da će Evropsko prvenstvo u Rimu 1991. biti poslednje veliko takmičenje na kojem će učestvovati SFRJ, Plavi kako su Vas od milja zvali?
- Nikome to nije padalo na pamet, ne verujem da je neko mogao i da pretpostavi kako će se završiti priča sa Jugoslavijom. Bili smo zanimljiva grupa ljudi koja je na pripremama provodila po tri-četiri meseca po planinskim bespućima. Mi bismo živnuli kad stignemo na veliko takmičenje.
Bili ste dobri među sobom, nije bilo podvajanja?
- Sve su to bili dobri momci sa svojim bubama i bubicama. Selektor Dušan Ivković je znao da se postavi prema svima. Duda je svetski čovek, istinski šmeker. Veliki trener i ljudina, da kažem tako u momentu sentimentalnosti prema tim ljudima i jednom iščezlom vremenu. Poštovao je i formu, ali znao je da odabere ne samo igrače i saradnike, već i čoveka u njima.
Da zaključimo...
- Zlato u Argentini na Svetskom prvenstvu bilo je još jedno u nizu. Pre toga trijumfovali smo na Evrobasketu u Zagrebu 1989, posle toga takođe na Evropskom šampionatu u Rimu 1991. A onda posle toga... bilo je puj pike ne važi.
SFRJ se raspala, ta generacija nikada više nije zaigrala u istom državnom dresu. Izostao je sudar najjače reprezentacije sa Drim timom koji je svet očekivao, ali i ništa nije uradio da do njega dođe.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
