ZA ZLATO RĐA NE PRIJANjA: 1. oktobar – Sidnej 2000 zauvek!

ZA ŽURNAL PIŠE: Zoran S. Avramović

Dvehiljadita godina. Letnje olimpijske igre u Sidneju. Slogan igara „Share the spirit“. 199 zemalja i 10.651 učesnik. Za svet se dogodilo jedno čudo, za jedan veličanstveni tim to je bio dobro odrađen posao zbog koga su došli u Australiju, za narod ovde jedna iz vrha najlepših i najdražih sportskih epopeja koja i sada, dvadeset godina kasnije, od plamička sećanja za čas preraste u vatru zvezdanog ponosa, bliskih i toplih osećanja.

Sidnej je dobio organizaciju Igara u konkurenciji sa Pekingom, Berlinom, Istanbulom i Mančesterom. Grad je 1788. godine osnovao britanski admiral Artut Klark. Sredinom 19. veka u okolini Sidneja je pronađeno zlato, zbog čega je ta oblast počela da se naseljava.

Od Beograda je vazdušnom linijom udaljen 15.684 kilometra. Muška odbojkaška reprezentacija krenula je na taj put ne da traži već da osvoji zlato.

Nisu krenuli da vide sve lepote Sidneja... Sidnejsku operu, Sidnejski most, srce grada, luku sa kružnim pristaništem, luku Darling, zgradu britanske kraljice Viktorije, Sidnejsku kulu, plaže, Kraljevsku botaničku baštu, Zoo–vrt Taronga, Hajd park, umetničku galeriju države Novi Južni Vels, katedralu Svete Marije...

Krenuli su da osvoje zlato. Bez zlatne groznice!

Predsednik Odbojkaškog saveza , Aleksandar Boričić, koji je tu funkciju preuzeo 1992. godine, u vremenima koja ne bi trebalo spominjati u sportskom kontekstu, jer se jedna zemlja raspadala, zacrtao je po mnogima neočekivanu sportsku putanju. Olovni oblaci neizvesnosti, ratno okruženje, međunarodne sankcije, a čovek gleda vrhove Evrope i sveta kao cilj.

Kako su mediji pisali, ali mnogo, mnogo kasnije „otpočela je operacija podizanja srpske odbojke iznad mreže“. Kao aktivan odbojkaš, reprezentativac SFR Jugoslavije 1975. godine osvojio je bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu u Beogradu. Izvori sećanja uvek su ušće nezaborava. Godina 1995. bila je Godina Velikog Povratka.

Tada, posle trogodišnjih sankcija, muška seniorska reprezentacija na Evropskom šampionatu osvaja bronzanu medalju. Ovaj uspeh je i svojevsrna sportsko–diplomatska pobeda, jer se reprezentacija uključila u kvalifikacije za učešće na šampionatu u Atini doslovno u poslednjem trenutku.

Naredna, 1996. predstavlja naredni stepenik na putu ka zlatu. Osvojeno je bronzano odličje na Olimpijskim igrama u Atlanti. Iste godine ogrlica trofeja upotpunjuje se bronzanom medaljom na Svetskom kupu u Japanu.

Srebrni sjaj na grudima svakog od članova odbojkaške ekspedicije zasijao je i 1997. godine na Evropskom prvenstvu održanom u Holandiji.

Niz se nastavlja 1998. na Svetskom prvenstvu u dalekom Japanu, na kome se prvi put igra sa liberom, a naši seniori potvrđuju kontinuitet uspeha ponosno stojeći na srebrnom postolju.

Vreme brzih promena, nezaustavljivi tehnološki napredak u svetu, utiče na promene u odbojci. 1999. godine na Evropskom prvenstvu u Beču uvodi se novi sistem računanja poena – setovi se igraju do 25 osvojenih poena, a poslednji, peti (taj-brek), do 15. Prilagođavajući se novim pravilima naši momci riznicu trofeja obogaćuju bronzanom medaljom.

Letnje olimpijske Igre u Sidneju 2000. potvrda su da ne postoji put do zlata, već da je zlato put.

Ostale su zapisane reči gospodina Boričića:

- Mi smo uvek skromni, ali tada nismo bili. Rekao sam pred polazak u Sidnej da idemo na zlato.

Snaga vizije kao java već odsanjanog.

Ambicija je put do uspeha. Upornost je prevozno sredstvo kojim se do uspeha stiže. Zoran Gajić, tad selektor, a danas predsednik Odbojkaškog saveza Srbije, u Godini Velikog Povratka uspostavio je zlatni pristup shvatanja nacionalnog tima i odnosa u njemu:

- Tražio sam nova pravila ponašanja. A, prvo je bilo: Svi treba, da mislite kao ja, a ja mislim da je moj predsednik saveza najbolji na svijetu, moj generalni sekretar najbolji na svetu, takođe moj dizač, nema boljih srednjaka, primača servisa i korektora od naših, doktor Ljuban je najbolji na svetu, fizioterapeut Aca isto tako...Svi moji su najbolji i ja ne dam moje!

Sa stručnim štabom, uz dr Bogdana Sretnovića i njih DVANAEST VELIČANSTVENIH: Vladimira Bateza, Slobodana Kovača, Đulu Meštera, Vasu Mijića, Nikolu Grbića, Vladimira Grbića, Andriju Gerića, Gorana Vujevića, Ivana Miljkovića, Veljka Petkovića, i Igora Vušurevića, „iskovano“ je uzvišeno , monumentalno delo. Trajno. Olimpijsko zlato.

Za pravo zlato rđa ne prijanja. Zato ovih dvadeset godina ne može zatamniti taj sjaj.

Na preseku dva milenijuma, kod nas ranog jutra 1. oktobra 2000. godine, a u Sidneju je bilo vreme za ručak, posle samo tri seta „plava četa“ se „sladila“ zlatom. Momci koji su na finale sa Rusijom stigli sa već spakovanim koferima za povratak kući, nisu imali vremena za slavlje u Sidneju.

Sa zlatnom medaljom oko vrata ušli su u avion. Malo slavlje na aerodromu Surčin, ali svečanog dočeka sportskih junaka nije bilo. Ali, to nije pokolebalo ni jednog od njih, jer pravo zlato ne boji se vatre. Zlatne olimpijske medalje nisu samo napravljene od zlata, one su satkane od znoja, odlučnosti i hrabrosti.

Trasiran je put, posut zlatnom prašinom, kao vodiljom.

Novozelandski umetnik Dejvid Mekraken, materijalizovao je san čoveka da dotakne nebo, skulpturom „Stepenicama do neba“. Za mene ta slika je simbol ovog uspeha, kojim se potisnula skromnost i učvrstila vera generacija koje su dolazile da svaki put „idu na zlato“. I bilo je, jeste i biće tako!