.JPG)
Bio je to idealan scenario. Svoj najveći uspeh u karijeri – evropsko zlato „ukrašeno“ MVP priznanjem – proslavila je pred najvažniji ljudima u životu - majkom, sestrom, malenom sestričnom, ali i sestrićem. Bebanom starim 11 meseci, koji je preskočio polufinale.
- Ali je bio na finalu – dodala je nasmejana Sonja Vasić.
Samo...
- Malo je dremao, malo gledao. Ipak je bio kasni termin – nastavila je, ne prestajući da se smeje.
Najvažnije - video je tetku kako postaje košarkaška kraljica Evrope. Kako kao MVP vodi Srbiju do zlata.
Dalje pitanje nije trebalo ni postavljati. Sonja je sama nastavila...
- Mnogo mi je značilo, a njima, što su mogli da budu tu. Zbog ove pandemije skoro dve godine nisu bili ni na jednoj mojoj utakmici. Od početka smo ovo planirali i potajno se nadali da bi Valensija mogla da bude idealna, da dođu tu. Ali, nikad ne znaš. A i ne volim da trčim pred rudu. Volim da dođu tek kad postanem sigurna da ostajemo i za završnicu, da je obavljeno kao treba.
Došli su. Videli. Kući se svi vratili ponosni.
- Mnogo mi je značilo što su bili tu kada sam osvojila zlato, na najbolji mogući način završila karijeru. Jer, oni ne mogu u Japan. Ovo je bila poslednja prilika. I za sve njih ima posebnu težinu, da su mogli da me isprate u takvom trenutku. Da meni doprinesu na smirenosti, staloženosti, veri...
Neko je ipak nedostajao. Ali, on će biti u Japanu. I on će nositi dres Srbije. A njemu je Sonja potrčala u zagrljaj čim se vratila sa Evropskog prvenstva.
Ovaj razgovor vodimo dok je u Atini, gde se već neko vreme, na pripremama nalazi njen suprug Miloš, reprezentativac Srbije u veslanju.
- Dobile smo nekoliko slobodnih dana, pa sam došla da se vidimo. Oni već u petak idu u Tokio i nećemo se videti do tada. A kako pričaju da će sve biti rigorozno u Tokiju, ko zna da li ćemo i tamo moći da se viđamo – nastavila je Sonja.
Sve to ovo leto čini zaista posebnim za najbolju košarkašicu Evrope.
- Iskreno, mislim da će biti baš čudno uporediti ove Igre sa onima pet godina, u Riju, kada smo se tek upoznali i počeli sve ovo. Biće nam drugačije i jer su nam sada karijere u drugačijim fazama. Meni je to poslednje takmičenje, a kod njih su se desile velike promene. Ispada da se oni tek sada zahuktavaju, za njih tek počinje neki novi ciklus.
Osim što su se upoznali na Igrama, što će u Tokiju proslaviti i godišnjicu, još je razloga zašto će joj značiti što će u Japanu biti zajedno.
- Miloš nije mogao da bude u Valensiji sa mojima, a sad kad oni ne mogu, on će biti prisutan. A trebalo bi da uzmemo u obzir da prethodne dve godine nismo mogli da budemo tu jedno za drugo. Kao podrška na licu mesta.
Genijalno bi bilo kada bi zajedno proslavili i osvajanje olimpijskih medalja.
- U nekom idealnom scenariju, da. Ali, ne znam koliko je to realno – umerena je Sonja.
Zna koliko će to biti težak posao.
- Mi ćemo u Tokiju pokušati da odbranimo medalju, u konkurenciji koja je nikada jača. Istovremeno, biće teško da podignemo formu, jer si tek osvojio evropsko zlato. Ali, moraš da nastaviš da radiš. I Marina će imati veliki zadatak da nas motiviše, da nastavimo da grizemo...
Kada su srpski veslači u pitanju...
- Volimo da pravimo paralelu, u smislu - mi imamo Amerikanke, koje će sigurno osvojiti zlato, a kod Miloša su tu braća Sinković, Hrvati koji su nedodirljivi. Tako da imamo šansu „samo” za dve medalje – pričala je ne prestajući da se smeje.
Kaže i da je zadovoljno koliko su se ozbiljno pripremili...
- Kao da su po prvi put i psihički stasali, da veruju da je to moguće. Ma koliko da su pokazali potencijal, uvek su sramežljivi u najavama. Ipak su Olimpijske igre nešto najveće. Stvarno su imali najbolje pripreme do sad i nadam se da će dom Vasića da se obogati makar za još jednu olimpijsku medalju. Ako ne i dve.
Da li možda ovo zlato iz Valensije, može da bude nekakav vetar u leđa košarkašicama, u smislu da sada, kad već imaju jednu medalju – i to najsjajniju – ovog leta, mogu u Tokio da odu pomalo čak i rasterećene.
- Ne znam koliko je to moguće, jer svi poznajemo Marinu – dodala je Sonja.
I još nešto...
- Sigurna sam da će već na prvom treningu biti „postrojavanje“. Da neko slučajno ne pomisli da idemo rasterećene u Tokio.
Sad dosta ozbiljnije...
- Pred Valensiju pripreme nisu tekle glatko, bile smo i same toga svesne. Ne mogu da kažem da nas je bilo strah, jer smo svesne svojih kvaliteta, ali bilo je strepnje da ne ispadne nešto loše. Drago mi je što smo čak i sa tako nesavršenom igrom izvukle zlato. Zato je uspeh još veći.
Ispravka – igra je bila nesavršena do finala – tada je postala baš takva – savršena.
- Finale je pokazalo kako ovaj tim može da igra. To nam je i cilj. Da svako da doprinese koliko može. Jer svi su videli koliko to lako izgleda, koliko je lepo gledati nas, kad tako igramo. I u Tokiju će biti cilj da svih 12 igračica doprinese.
Posle nekoliko dana odmora, reprezentacija sledeće sedmice nastavlja sa radom.
- Ja se u petak vraćam u Beograd. Još vagaju kada nastavljamo, ali to su još samo dve nedelje rada. Već 20. juna i mi stižemo u Tokio – poručila je Sonja.
Nisam neko ko može tek tako da se slomi
Bilo je mnogo suza ovih dana. U Valensiji, Beogradu, na balkonu. Tu, pred hiljadama Beograđana koji su došli da ih pozdrave, posebno.
I Sonja je često brisala suze. Sada se, dok priča o tome, smeje.
- Sećam se, i 2015. godine, kada sam bila najsuzdržanija verzija sebe, izlazak na balkon je bio jedini trenutak kada sam nisam mogla da se iskontrolišem. Ove godine sam mislila, kao to smo već prošle, biće lakše.
Nije bilo...
- Totalno suprotno, bilo je mnogo teže.
Jer...
- Verovatno sam i sama postala svesna da je kraj. Tu na balkonu, kada smo pevali himnu, da je to taj poslednji trenutak, te nekakve povezanosti sa našim ljudima. Pa malo vrtiš u glavi sve filmove, gde si bio i dokle si došao. Nisam neko ko na taj način iskazuje emocije, ko može tek tako da se slomi. Ali, biti na tom balkonu je neviđena čast. Kad osetiš tu vezu sa ljudima u Srbiji, koliko njima znači sve to što mi činimo, i to ši mi radimo.
Kako se „istopilo“ ledeno lice reprezentacije
Sama je pomenula 2015. Kako je tada bila „ledeno lice“ reprezentacije. Poslednjih par godina, a posebno sada u Valensiji, dozvoljavala je emocijama da je preplave. I da to svi vide.
Šta se u međuvremenu promenilo? Kaže...
- Te 2015. sam došla već u gotov tim i meni u glavi je bilo samo da nešto ne pokvarim. Znate, kao igrač i kao osoba, ja zauzimam mnogo prostora. Znala da nešto što je već bilo dobro, ne treba ja da menjam.
Sa godinama je to počelo da se menja.
- I Marina je od mene dosta tražila, da preuzmem i druge uloge. Posle, kada je Jelena postala kapiten, mnogo više sam bila uz nju, a posebno kada je 2019, zbog majčinskih dužnosti imala više obaveza.
Kako kaže, sa svim tim ima veze i to što je tokom karijere imala veliku sreću po tome kako je birala klubove. Navela je i primer.
- U Sprataku sam prošla sve. Bila sam i najmlađa, ulazila sa klupe, pa postala peti-šesti igrač... To je bitno, da shvatiš kroz šta prolazi svaka osoba u timu. Ne zaluđujem se ja da sam najbolja drugarica svima, ali mogu da pretpostavim kroz šta prolaze. Nekad nije ni meni lako, a ne nekome ko se bori za mesto u timu, ko ulazi sa klupe.
Nekad se derem, pa se posle izvinjavam
Često smo je viđali kako u toku utakmice okupi na terenu petorku. Njene reči često umeju da okrenu tok meča. Šta je to što kaže svojim saigračicama, pitamo.
- Zavisi od situacije. Nekad se derem, pa se posle izvinjavam –kaže uz osmeh.
Nisu to velike reči, iako imaju veliki efekat.
- Pokušavam da kažem ono što mislim da će ih motivisati. Znam da me igrački poštuju i da moja reč ima težinu. Vremenom sam shvatila, da kada je meni teško, mogu da zamislim kako je njima, ali i da ako to podelimo, da će onda samim tim i lakše proći.
Istovremeno.
- Gledam da ne stajem na Jelenin teren kao kapitena. Sa druge strane, mislim da moram i da reagujem.
I zato...
- Sa godinama sam pokušavala da dođem do toga, da budem ta osoba sa kojom uvek mogu da pričaju i na koga mogu da računaju. To je najmanje što mogu da uradim. One su se milion puta pokazale koliko veruju u mene. To su najbolje saigračice na svetu.
Ne verujem u sreću, rad je moja sigurna baza
Posebno je ponosna – to je pričala i tokom takmičenja – jer je na putu do zlata doprinos dalo svih 12 igračica. Tim!
- Protiv Italije, kad je moralo na mišiće da izvuče, videlo se da se da možemo i nemoguće. Tada sam prvi put setila da i rezultat može da dođe.
Skoro da je povisila ton glasa dok je pričala:
- Nisam osoba koja veruje u sreću. Rad je moja sigurna baza. Posle Italije sam imala najviše poverenja, još od prvih trenutaka u maju, mojih i Marininih razgovora.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
