Sonja Vasić po povratku u Beograd: Sad nam se opet sve vraća

Da li je bilo spontano, ili unapred planirano, manje je važno. Tek, po dolasku poslednjeg dela olimpijske ekspedicije Srbije iz Tokija, postojao je neki scenario. Nazovimo to protokol.

Prema njemu su pred kamere, ali i par stotina okupljenih navijača – mahom dečice, navijača Jovane Preković – prvi izašli zlatni vateropolisti. Zatim i zlatna Jovana...

A dok su do njih, sa druge strane vrata, dopirali aplauzi, pesma, povici: „Srbija, Srbija...“ naše najbolje košarkašice su čekale svoj „red”. I dok su tako čekale, kad god bi se ta vrata otvorila, videla su se njihova lica. Na njima umor. Ali i nekakva tuga. Oči su im se opet caklile. A čini se da je aplauz i isti ti povci kojima su pozdravljeni zlatni olimpijci, a koji je malo kasnije i njih dočekao, samo još više probudio njihovu tugu.

Tugu koju nisu umanjile ni hiljade kilometara.

- Sad nam se opet sve vraća – reči su Sonje Vasić, nekoliko trenutaka pošto je pozdravila grupu navijača, zagrlila najdraže...

Kaže i da su, ona i ostale devojke, dobro. Tačnije...

- Pomešano! Pokušavamo da se emocije realno slegnu. Trebaće neko vreme da ovo sve prođe. Da shvatimo šta se sve ovo leto izdešavalo, i dobro i nešto malo tužnije. Ali, dobro, sve je to deo sporta.

Borila se sa emocijama. To je toliko bilo očigledno. Trudila se i da bude nasmejana. Da ostane nasmejana. Pa dodala...

- Ne može uvek ni da se pobeđuje i da se vraća u slavlju. U svakom slučaju, celo ovo leto je bila velika lekcija za našu ekipu. Ma koliko da trenutno boli, na kraju mislim da smo svesne da ne bismo ništa menjale. Tako je kako je.

Ima plan za dane koji slede.

- Odmor. A, Miloš i ja ćemo se brže-bolje malo skloniti da bismo oboje ono što je prošlo pogledali iz neke druge perspektive. I udaljili od svega onoga što bi nas podsećalo na sve.

Konačno se nasmejala...

- Prvo odmor, pa opet odmor.

Onda... I dalje odmor.

- Onda se Miloš vraća u trening, a ja ga malo podržavam. U svakom slučaju, biće za mene dosta vremena da polako slegnem utiske, za ovo leto i za sve što se dešavalo tokom karijere.

Emocije koje su je savladale bile su izuzetno jake, dodatno pojačane činjenicom da se ona ovog leta oprostila od košarke. I to kao apsolutna vladarka Evrope. I to ne može da promeni ništa što se dogodilo u Tokiju.

- Sad, kada vraćamo film i razmišljam šta je sve moglo drugačije, definitivno ako izuzmemo celu situaciju sa koronom koja je zadesila Miloša i mene, najveći utisak mi je to koliko smo na dan utakmice sa Francuskom bile pod uticajem cele te situacije, da je to meni skroz poslednja utakmica, a Jeleni u reprezentaciji. Da je bilo dosta emotivno, čak možda i najmanje za nas, jer smo se pripremile za to, koliko za druge devojke. To je definitvno ostavilo neki pečat i na samu utakmicu. Samim tim i na njihove reakcije posle. Nekako sam bila svesna da moram ja više njih na podržim.

Još je pred put na Evropsko prvenstvo rekla da neće o svojoj karijeri suditi na osnovu poslednjeg leta. Na kraju leta, ponovila je nešto slično.

- Nas ta utakmica protiv Francuske ne definiše kao tim. To nije bio kraj kakav smo želele, ali to je što je. I dalje je teško, ali moramo da budemo, pre svega, velike. Da budemo ljudi i u porazu i u pobedi. Da znaš kako da se sa time boriš. Svakako da je bolelo. To je bio jedan trenutak gde si morao da se izdigneš iz svojih emocija.