Zanimljivih tema za razgovor sa Zoranom Savićem ima mnogo, možda i bezbroj. Naravno jedna od zanimljivijih je trka za Evroligu Partizana i Zvezde, kao i takmičenje u ABA ligi...
- Partizanova publika voli košarku, sećate se kakve je ovacije doživeo Kukoč na onoj utakmici pre raspada kad je izlazio iz igre. Međutim, mi smo majstori na ovim prostorima da od normalnih stvari napravimo nenormalne. Ovo jedina liga na svetu, govorim o ABA ligi, gde su menadžeri vlasnici klubova, gde igraju druge ekipe nekog kluba. To je nemoguće bilo gde drugde, tačno se zna da ako neko ima drugi tim, tad po zakonu ta druga ekipa ne može da uđe iz drugu u prvu ligu. I Evroliga sve to zna. A mi se pravimo kao da ne znamo. Neke stvari tu moraju da se reše, zbog zdravlja košarke na ovim prostorima. Sami sebi pucamo u nogu - rekao je Savić za Sportske novosti.
SA DRIM TIMOM 1992. NE BISMO MOGLI DA SE NOSIMO, ALI VEĆ U ATLANTI...
Česta je tema i reprezentacija. Vi ste sa SR Jugoslavijom igrali u finalu Atlante, da li bi te 1996. zajednička reprezentacija imala šanse da slavi protiv SAD?
- S onima iz 1992. koji su bili stariji, a mi tada s tim igračima nismo imali puno kontakta, ne bismo mogli da se nosimo. Već za 1996. bi možda bilo drugačije, uostalom, i mi smo se u tom finalu u Atlanti nosili jedno poluvreme.
Kolegama iz SN i Večernjaka bilo je zanimljivo čuti šta je Savića „napravilo” dobrim igračem, što je samo po sebi otvorilo nove horizonte...
- U Čeliku nas je vodio Kosta Jankov, koji je radio zajedno sa Božom Maljkovićem, bili su pomoćnici u Zvezdi. I pripreme su bile kao za Evroligu, Vlašić, Zlatibor, samo na nižem nivou. Kad sam došao u Split bio sam spreman za Božin rad. Danas u Beogradu ima 150 škola košarke, nekada ih je bilo, kažu i 250, što samo po sebi znači da bi proizvodnja trebala biti neverovatna. Ali, ako ti klinci ostanu u toj školi košarke mesec dana duže nego što treba, sve je propalo. Imaju klinci individulane trenere, kao teniseri. Ne znaju šta je to rad sa ekipom. Ako imaju sreću, pa su za NBA, čekaju draft. Spremaju se dve, tri godine, onda su umorni. Čekaju maksimalac, nakon toga supermaksimalac i u tom krugu pate reprezentacije, Srbija ili Hrvatska, u manjoj meri Slovenija. I ne treba ići dalje od primera jednog Luisa Skole, koji je u poznim godinama iz Kine dolazio u Argentinu da bi igrao kvalifkakcije.
Možda danas igrači i ne vole toliko košarku?
- Ima i toga. Ali, ako igraš samo zbog para, onda valjda pokušavaš biti što bolji da bi zaradio više. Imaš takvih koji ne vole, slažem se. Ja sam rekao da ću igrati dok mi ne bude grozno dolaziti na jutarnje treninge. Jednom mi je jedan ugledni generalni menadžer iz NBA lige rekao da su igrači s ovim prostora preuezeli od NBA igrača devet od deset najgorih stvari! Jedino drogu nisu probali!

Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.