Maja Ognjenović za Žurnal: U dubini duše znam da je ovo uspeh

Srebrna medalja Srbije na Evropskom prvenstvu u Beogradu. Preko 20 hiljada gledalaca u „Štark areni“ nadjačalo je oficijelnog spikera koji je redom prozivao imena, izlaze na svečani defile, dodelu medalja kapiten Maja Ognjenović, za njom Silvija Popović, Tijana Bošković, Mina Popović, Milena Rašić, Bojana Milenković, Bianka Buša, Katarina Lazović, Jelena Blagojević, Stefana Veljković Lisinac, Slađana Mirković, Ana Bjelica, Sara Carić, Jovana Kocić.

Prolaze kroz glavu stihovi pesme Olivera Mandića, „ i smejem se, smejem se, smejem se, a plakao bih“. „Preživele“ su i pobedile emocije na Igrama u Tokiju. Ovo je ipak Srbija, njihova, Beograd.

Red suza, grča na licu, osmeha skrivenog. Maja Ognjenović prilazi peharu, namenjenom vicešampionu Evrope. Uzima ga, dolazi do ostalih devojaka i lagano spušta. Intonira se himna Italije, novog prvaka Starog kontinenta.

Naše heroine stoje, pogledi lutaju, grizu se usne, prekriva se lice. One su srebrne, ali one su pobednice. Iznad svega u psihološkoj igri, ludilu koje je trajalo četiri meseca od 4. maja kada su se prvi put okupile na pripremama.

Dovoljno je reći Maja Ognjenović, od tih kvalifikacija 2005. godine u Šefildu, dolazile su devojke, odlazile. Upisale se i mlađe. Ona je još uvek tu i traje. I nije najavila odlazak sa scene. Ne!

U intervjuu za Sportski žurnal, dva dana po osvajanju srebra na EP 2021. godine, Maja se dotakla baš svih tema, onih lepih, onih bolnih, emocija, ponosa.

Ostala je slika, mini film posle tog finala i poraza od Italije. Tešite jedna drugu., pogledi samo vama znani. Oči su Vam pune suza, ali niste se dali?

- Sigurno se nisam trudila da se suzdržim, da ugušim tu emociju. Sam momenat je za mene, celu ekipu je bio težak. Poraz. Način na koji smo izgubili taj poslednji set, ne toliko dostojanstven. Mi, tim koji nikada od Italije nije gubio tako i tim rezultatom. Bile smo na ivici snage, emotivno prazne. Verujem  da sam imale suze da plačem tri dana, ali.. Trudila sam se, ne da budem trezvena, možda više hrabra, barem dok traje dodela medalja. Ali intoniranje italijanske himne usred Beograda, to me je slomilo – slika kada maestralni kapiten drži ruke preko lica.

Ova medalja kod Maje ima i onu drugu stranu, ovog puta i bukvalno?

- Vrlo sam realna i iskrena prema sebi. Ovo što smo napravile je prevelik uspeh. U dubini duše sam osećala, znam da je tako. Kada smo svi onako seli, vratili se po ko zna koji put na tu fantastičnu atmosferu,  na to u kakvim smo okolnostima igrale, šta nas je sve pratilo celo ovo leto. Prosto, nije se dalo. Što je i Terzić rekao, da nam je neko ponudio medalju, svi bismo je oberučke prihvatili. Moramo da budemo zadovoljni.

Priča  je tekla. Izlazak, vaše mirno preuzimanje pehara?

- Mnogo detalja je bilo u tom trenutku. Protokol u kome mi deset minuta pre nego što smo izašle na podijum doznajemo šta treba da radimo. Konfuzija opšta. Ali jednostavno, taj pehar koji sam uzela, odmah sam i sputila. Logično nema radovanja. Nikakva drama, nismo bile zadovoljne izgubile smo u finalu i to je sve. Odraz mog stanja ali i cele ekipe.

Rekli ste tada a i sada da je ovo uspeh, ali i da je ostao gorak ukus. Da li prolazi, ili je i dalje opor?

- Lično, treba mi malo više vremena da sve prođe, da postanem svesna svega, od priprema, rezultata, uspeha. Nije dovoljno ovih nekoliko dana. Kada pričam sa ljudima koji su relevantni da komentarišu, iz razgovora sa njima zapravo shvatim pravu dimenziju ovog srebra. Mislim da kada upalimo naše mašine negde na polusezoni, shvatićemo da smo bile stvarno carice. Znam u dubini duše da ovo jeste uspeh!

Kompletan tekst možete da pročitate u broju Sportskog žurnala za 7. septembar. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.