DANAS I OVDE: Đoković veliki i muzej iluzija

Piše: Tomo MARIĆ

Novak Đoković pobeđuje, čak i kad ne pobedi!

Zašto, kako i zbog čega?

Jednostavno, zato što je iskrenost gola i hladna, ali kao takva i hiljadu puta moćnija od svih čari neistina, pogotovu zluradosti i laži.

U Đokovićevom biću, ne samo kao velikog sportiste i teniskog maestra, već mladog čoveka planetarne slave nema muzeja iluzija, on živi na drugoj adresi.

Čistom dušom, koja je u dosluhu sa velikim umom i božijim darom, oblikovana kroz brojne nedaće i iskušenja, Đoković se ispeo kao vladar na vrh teniske planete. Znao je svoj put, a i šta mu je krajnji cilj.

Oni drugi, samozvani kritičari, a u stvari mrzitelji svega što nije njihovo, odabrali su za pravilo života neiskrenost i obmanu, tada i svet, i globalni i lokalni, generalno postaje bezdušan.

Za te i takve, Otadžbina na primer, ne znači ništa, to je njihov legalni izbor, kao što je i Đokovićev da se nikad ne možeš ni zamoriti ni umoriti u davanju svojoj Otadžbini.

Otuda i eho njegovih reči, hitajući iz Torina put Insbruka gde ga čekaju prijatelji iz reprezentacije, za odlučujuće mečeve u Dejvis kupu, koje nisu ni izgovorene, a ipak, odnekud, odjekuju – svi mi, čak i oni najzaslužniji, više dugujemo Otadžbini nego ona svima nama!

Da li je, pri tome, mislio na ceo svet, ako on uopšte ima koliko želje toliko i snage da to čuje, ostaće misterija?!

Ne izdvaja li sve to Novaka Đokovića, rođenog i vaspitanog u zemlji Srbiji, koja je prošla kroz brojne ognjene patnje, a opstajala ponosno, naspram silnika kojima nikad i ništa, sem njih samih, nije sveto.

Cinizam je izrastao u avangardu vremena kojeg više bestidno trošimo, nego živimo kao dostojanstveni ljudi.

Novak Đoković, kao i njegova Otadžbina, smatrao je i smatra, to svedoče brojni njegovi nastupi, da je oprost uvek najveća osveta.

Neko viče: ljudi, gori vatra – svako od nas jede svojom kašikom, ispija svoj med i svoj jed, po zaslugama o kojima će drugi da odlučuje, u nekom drugom dobu.