Zoran Terzić o nasledniku na klupi Srbije: Ako bi me neko pitao...

Januar 2022. i triling asova, dolasci i odlasci onih najboljih. Igor Kolaković je ponovo seo na klupu Srbije, Nikola Grbić, bivši prvi trener Orlova, preuzeo je Poljake. A trofejni Zoran Terzić posle dve decenije odlazi, ili kako on kaže „malo da se odmori od reprezentacije“.

Poziv iz Sportskog žurnala, u danu kada je došlo do odlaska, isteka ugovora, kako god. I Terzić je kao i uvek tu, otvoren, emotivan, duhovit, a nije lako. Naprotiv. Još uvek je sve sveže... Kad je „mirisalo“ da će doći kraj, i da li je. Ovoliko dugo, zašto?

- Kao što sam rekao, svi smo negde to osećali, prvi ja da, da do toga mora da dođe. Bilo je mnogo priča sa prijateljima, kolegama. Treba znati kada je pravi momenat. Zanimljivo da je počelo 2011. postali smo prvaci Evrope, e sad je izvanredan momenat. Potom 2016. go-dina i srebro na Igrama u Rio de Žaneiru. E možda je sad došlo vreme. Zlato osvojeno na Svetskom 2018. Nema dalje, koji ću đavo više tu? Mene je uvek držalo, želeo sam da radim, imao motiv, energiju, sve. Sada je definitivno došla druga situacija. Da li je taj manjak, ne motiva, energije, šta je?! Ne znam kako izgledam ljudima sa strane. Meni se činilo da jednostavno možda je vreme da prekinem ili odmorim. Kažem odmorim, jer mi još uvek ne ulazi u glavu da je... Jer 20 godina, baš je brojka. Videćemo šta će biti u budućnosti – razne misli se vrzmaju Terziću, oseća se u glasu sve od čega je sazdan jedan profesionalac, ali iznad svega ta sportska emocija, ljubav koja ga je držala, ako na stranu stavimo sve uspehe, a mnogo ih je.

I sada je, ne samo odbojkaškom, sportskom auditorijumu, svima je teško da Vas zamisle u drugoj reprezentaciji. Vama? Rusija Vas „zove“ još od Igara u Riju?

- Nije to prevelika tajna u smislu da se zna da je Rusija zainteresovana od 2017. godine da postanem trener njihove reprezentacije i postoji mogućnost realna da dođe do toga. Više puta sam izjavio i stojim iza toga, nijedna reprezentacija na svetu po pitanju emocija ne može da se meri sa tvojom. Imaš jednu zemlju koju voliš. Jedina koju bih mogao da vodim još je Rusija. Njih kao narod, tu selekciju mogu da osetim, ne kao svoju, ali blizu toga. Jedina himna, koja pored Bože pravde, budi emociju je ruska himna. Sa te strane to je sigurno nešto što me je privuklo tome da uđem u razgovor sa njima. Tu je i nesporan kvalitet koji ta reprezentacija poseduje, a od 2015. godine ne pokazuju rezultatski da je tako. Sa ovom generacijom igračica, koje su izuzetno perspektivne, mislim da može da se napravi dobar posao. Videćemo...

Da li i koga vidite kao naslednika?

- Nije moj posao da pričam o tome. Imam svoje mišljenje, javno ga neću izneti, ne bi bilo smisla. Ako bi me neko pitao iz Saveza, rekao bi im. Sigurno da će naći najbolju moguću varijantu jer znaju kakvu ekipu imaju. Sa takvim igračima nije u redu da rade neki anonimusi, već neko ko je vrhunski, ko će da ih oseti. U tom smislu, ne samo rezultatski. Ubeđen sam da mnogo njih želi da preuzme.

Stranac na klupi Srbije? Da ili ne i zašto?

- Neću da komentarišem, da sam iz druge struke možda bih. S druge strane, pošto sam do danas bio tu, nije na mestu da pričam na tu temu...

Kompletan intervju možete da pročitate u broju Sportskog žurnala za 19. januar. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.